Снежана Рашета Пековић

Драга мама, отишла си пребрзо, али тихо, спокојно и достојанствено каква си увек и била. Више не видим твој прелеп осмех и твоје очи и не чујем твој умирујући глас, али осећам да си ту, са мном, сваког минута, јер другачије не бих ни могао. Туга и празнина због твог одласка неће проћи, али морам да научим да живим са њом. Хвала ти што си ме научила да будем борац и да не одустајем. Хвала ти за сву доброту, љубав и пажњу коју си ми несебично и безрезервно пружала, надам се да ћу и ја умети то да пружим својој деци.