Влатко

Био ми је старији брат, онај на кога сам се још као дете угледао, кога сам опонашао и од кога сам учио. Желео сам да знам све што је он знао, да будем део његовог света. Тешко ми је падало када би ме сматрао сувише младим за своје друштво, али зато неизмерно поносан и срећан сваки пут када би се чуло да смо браћа. С временом су се те године разлике готово истопиле. Студентске и младалачке дане проводили смо нераздвојни, делећи многе важне тренутке у нашим животима, славља и радости, бриге и разочарања, туге и искушења. Касније су нас животни путеви одвели на различите стране, али се оно најважније међу нама никада није променило. Остала је непролазна блискост и братска повезаност која не зависи од времена, даљине, околности. Мој старији брат, који ме је уводио у свет одраслих, крчећи путеве којима сам касније корачао, увек ће бити део мене и мог сећања. Збогом мој Влатко.