Nije dobro kada odlaze bubnjari... Verovatno nema muzičara, rokera koji se ne bi složio sa ovakvom konstatacijom. A u utorak rokenrol scenu i mnogobrojne obožavaoce napustio je Čarli Vots, bubnjar „Rolingstounsa”, grupe sa „večitim rokom trajanja”.
„Pokretačka snaga ’Stounsa’ je zaustavljena, utihnula je”, preneli su svi svetski mediji. I zaista, odlazak Votsa čini se kao kraj najveće svetske rok atrakcije. Na svakom njihovom sledećem koncertu, koliko god atraktivan bio, gledaoci će mahinalno pokušavati da razaznaju lik čoveka koji sedi za bubnjevima, da ga porede sa Votsom.
Bubnjari nisu obični ljudi. Njihov zadatak je da nepresušnu energiju ostalih drugara iz benda kanališu, osmisle, usmere ka publici. Pritom, oni ne skaču po bini, za njima se ne vuku kablovi od ozvučenja, ne hvataju se svaki čas za konzerve sa pivom, ne mašu rukama, ne galame... Ali, njihovo je da, zbog specifičnosti instrumenta kojim se zanimaju, prvi dođu na svirku i poslednji sa nje odu. Takva je bila i sudbina Čarlija Votsa.
U najveći svetski rokenrol bend stupio je u januaru 1963. i ostao njegova osnova punih 60 godina, sve dok mu lekari nisu zabranili povratak na pozornicu. „Shvatio sam da bi to moglo biti zabavno, a i svideli su mi se momci iz grupe. Tada nisam ni slutio da će mi druženje sa njima biti doživotno opredeljenje”, ispričao je jednom prilikom.
Otkazivanje učešća na turneji nazvanoj „Bez filtera”, a zakazanoj za septembar predstavljalo je ne mali udarac i za bend i za publiku. Ipak, verovanje da je zdravlje preče od svetlosti reflektora i gužvi po salonima u kojima se okupljaju „selebritiji” na trenutak je pobedilo. Kako se ispostavilo – ne zadugo. Prema rečima Kita Ričardsa, gitariste i drugara iz „Rolingstounsa”, muzicirati sa Votsom bilo je nezamenjivi doživljaj. „Čarli je uvek bio tu, neprimetan. Malo je takvih bubnjara. Svi govore: ’Mik (Džeger) i Kit su ’Rolingstounsi’. Da Čarli nije radio to što je radio na bubnjevima, to jednostavno ne bi bilo istina. Čarli Vots, to su ’Stounsi’”.
Ostati „neprimetan” tokom svirki, a uvek biti prisutan je umeće koje imaju samo bubnjari. A kako se sećaju poznavaoci rokenrola, Vots je to uspevao i sa minimalnim kompletom bubnjeva. Na jednom od albuma „Stounsa” čuje se glas Mika Džegera: „Čarli je večeras bio zaista dobar. Zar ne?” Bio je veliki obožavalac džez muzike i nije oklevao da se odazove na pozive na „sešn” (neobavezne) svirke. Jednostavno, voleo je da sedi za bubnjevima.
Čarli Vots je rođen 2. juna 1941. u Vembliju, na severu Londona. Da želi „bubnjarsku stolicu” shvatio je 1952. slušajući kompoziciju „Hodajuće cipele”, u izvođenju legendarnog saksofoniste Džerija Maligena sa Čikom Hamiltonom za udaraljkama. Sa 14 godina uspeo je da ubedi roditelje da mu kupe prvi komplet bubnjeva da bi već sa 16 krenuo u ozbiljne svirke. Godine 1961. pridružio se grupi Aleksisa Kornera, ključne ličnosti britanskog rokenrola, gde je upoznao i tada mladog pevača Mika Džegera.
Po mnogima, Vots je bio jedan od najvećih bubnjara rokenrola. „Stounsima” je podario suptilnu dozu osećaja za džez što je grupu uvek svrstavalo u posebnu kategoriju stvaralaca. Kako je govorio Bil Vajmen, basista i „prvi Votsov saradnik u ritam sekciji”: „U svirci je uvek bio ekonomičan. Gledam ove bubnjare čiji su kompleti sastavljeni od desetina različitih delova. Čarli ih je koristio samo – sedam. I zvučao je daleko punije i konkretnije. Jednostavno, bio je veliki muzičar.„
Dodajmo na kraju još jednu tipičnu epizodu iz Votsovog života sa „Stounsima”. Jedne noći zazvonio mu je telefon. „Gde je moj bubnjar?”, javio se glas očigledno pripitog Mika Džegera. Vots se obrijao, obukao odelo, vezao kravatu i krenuo u hotel u kojem je pevač odseo. Pokucao je na vrata i kada je Džeger otvorio žestoko ga udario po licu. „Nikada nemoj da me zoveš ’tvojim bubnjarom’. Ti si u stvari ’moj pevač!’”
Slobodan Samardžija