Slikar Bogoljub Boba Jovanović (1924-2021), svojom profesionalnom biografijom predstavlja jednog od korifeja likovne umetnosti u Srbiji druge polovine 20. veka. Sve je počelo 1953. godine sa dve samostalne izložbe u Beogradu (ULUS i Grafički kolektiv) i predgovorima Zorana Mišića i Vaska Pope koji su sačuvali svoju aktuelnost i anticipatorski karakter i danas poetizujući matricu fluidnog i neobičnog u ubedljivom umetničkom konceptu.
U istorizaciji epohe modernizma, u kontekstu jugoslovenskog kulturnog prostora, Jovanovićevo delo je, više od epizode, izazvalo veliku pažnju (posebno ciklusi „Mađioničari” i „Poslovice”); u stručnim krugovima prepoznata je značajna autorska pojava koja pravi iskorak iz tada vladajući ideoloških shema. Isto tako, njegovo delo je izdržalo stroga kritičarska prevrednovanja, reinterpretacije, kategorizacije, klasifikacije i periodizacije srpskog modernizma, a u kasnijim studijskim tekstovima posvećenim umetnosti šeste decenije pominjana je ova „bitna autorska pojava u srpskoj posleratnoj umetnosti čiji je značajan ali usamljen doprinos, bez analogije” (L. Merenik).
Potom se Jovanovićevu gubi svaki trag iz domaće sredine, a ovo odsustvo vremenom stvara sasvim neobičnu biografiju u kojoj je postao slikar legenda. Vaspitavan u građanskoj porodici, otac Dragoslav Jovanović, profesor Pravnog fakulteta i rektor Beogradskog univerziteta; sin umetnik nije se dobro osećao u novom društvenom sistemu navodeći: „U našoj porodici se nije lagalo i ja prosto nisam razumeo reč laž”. I to nepripadanje je iniciralo preseljenje iz Beograda u Pariz (1953), a iz Pariza u Njujork (1960). Jovanović je intelektualac visokih kriterijuma, veoma osetljiva i senzibilna osoba, pa je uz egzistencijalnu borbu za opstanak u Parizu nastavio da slika poetski blisko apstraktnom ekspresionizmu. Nefigurativno slikarstvo je više odraz našeg unutrašnjeg osećanja nego nekih spoljašnjih događaja, izjavio je jednom. Nije voleo da ima autoritete iza sebe, a njegov osećaj je bio da Pariz nije neka radionica, on je više kao berza na kojoj se slikari rangiraju.
Kada se sa porodicom selio u Njujork pariske radove je uništio. Srećom, sačuvana je slika „K-55” koju je poslao na Bijenale u Rijeci i tamo je ostala. Ješa Denegri je u „Epizodi o Bogoljubu Jovanoviću” pisao o putu ove slike iz Rijeke za Beograd. Ona je u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti, a po svojim estetskim, vremenskim i prostornim koordinatama predstavlja kapitalno delo i nema svojih pandana u srpskom slikarstvu tog vremena. Može se reći da je Jovanovićevo stvaralačko i personalno odsustvo sa domaće scene između 1953. i 2006. upravo premostila slika „K-55”.
U Njujorku je živeo više od tri decenije, životne mene su uticale na izbore i mogućnosti. Tako je 70-ih ostao bez ateljea pa je slikao manje formate, nije izlagao, prijao mu je zaklon margine. Ritam stvaranja prilagodio je svom mentalnom habitusu, a u Njujorku je izabrao situaciju gde na umetnike niko ne obraća pažnju. Odlazio je u šah klub i tamo crtao portrete usamljenih likova, a šahovske table su za njega bile i svojevrsne lekcije iz geometrije. Sudeći po fragmentarno očuvanom delu i nehomogenoj produkciji, očito je reč o izuzetno senzibilnoj ličnosti, Strancu lišenom velikih društvenih ambicija; reklo bi se blizak je Mangelosovoj tezi – najlepše je ne biti prisutan.
Boba Jovanović je 2006, posle 53 godine, ponovo izlagao samostalno, u Grafičkom kolektivu, sada radove nastale šezdesetih i sedamdesetih godina u Njujorku. Subverzivni ton ovih nadrealnih, grotesknih i gotovo karikaturalnih čovekolikih fizionomija predstavlja idejni kontinuitet sa ranim crtežima iz pedesetih godina. U istoriografiji njegovo delo se vezuje za preteče fantastičnog slikarstva ali u novijim izvorima i kao jedinstvena vizija art-bruta pedesetih u Srbiji. Tematskom konceptu urbanih vizura autor transponuje personalne vizije u zasićeni prizor-fragment-situacija, a atmosfera fantastičnog, zagonetnog i ironičnog deo su osetljivog karaktera i senzibiliteta ovog homo ludensa. Kako tok stvari ne ide pravolinijski u ovoj posve neobičnoj biografiji već se kao reka ponornica pojavljuje i nestaje, neujednačenog ritma i isprekidane linije, više uništenog/izgubljenog a manje sačuvanog dela, izložba „Povratak slikara” ili „Kako je nastala legenda o Bogoljubu Bobi Jovanoviću” 2006. predstavlja pokušaj ponovnog uspostavljanja kontinuiteta i hronologije ovog formiranog (diskontinuiranog) dela, omaž izuzetnom slikaru posve neobičnog umetničkog (i životnog) modela i signal budućim istraživačima umetnosti druge polovine 20. veka.
U Jovanovićevoj biografiji značajne su 1953. i 2006. godina, ali dobra umetnička budućnost ostvarila se u realnom vremenu posle šest decenija. Laureat je nagrade „Stojan Ćelić” 2014, a izložbom i reperezentativnom monografijom u Muzeju Cepter 2016. godine, rekonstruisano je Jovanovićevo osobeno delo koje je kritika rano prepoznala, a značaj ove umetnosti potvrđuju i muzejske i privatne zbirke. Nova beogradska priznanja bliska su slikarevom stavu da „umetnost nije više društveni produkt, umetnost je više van zakona, ona egzistira uprkos svemu”.
O ovom autentičnom biću lucidnih ideja navodimo i njegov odgovor na pitanje o sreći: „Bio sam mali, sedam-osam godina, budim se ujutru i čujem glasove mojih roditelja koji razgovaraju. Kasnije sam razumeo da su to bili moji najsrećniji trenuci. Danas znam da se moja sreća sastojala u tome što nisam znao da postoje nesrećni ljudi koji pate. To saznanje o ljudskoj nesreći utiče na mene i danas”.
Ljiljana Ćinkul