Preminuo je Vitomir Vico Dardić (1947‒2022), poeta i tumač poezije, koji je svojim kazivanjem stihova oživeo mnoge pesnike. Dardić je počeo da kazuje stihove veoma rano, još kao dečak, u rodnom Baču. U dvorištu komšije Teodosija Vujinovića organizovali su priredbe, sa pevanjem i recitovanjem. U školi su brzo prepoznali njegov talenat i počeli da ga pozivaju na razne svetkovine. U Beogradu, 1967. godine, kada je došao na studije, priključio se dramskoj sekciji KUD „Španac”. Tamo su već bili Mihajlo Janketić, Ratomir Rale Damjanović, Sveta Vuković, Radoslav Bratić, Zoran Jovanović, Živorad Žugić, Slobodan Vujović... Imaju odličnog učitelja – Ivana Kostića. Ali Dardića ne zanimaju pozorišne predstave, kolektivni rad, on je individualac, hoće sve sam i – okreće se poeziji.
U „krilaćenju reči”, kaže, mnogo mu je pomoglo čitanje literature za potrebe slepih. Punih deset godina za izdavačku kuću „Filip Višnjić”, sa Jagošem Đuretićem na čelu, snimao je „Zvučnu knjigu”. Ostavio je nekoliko hiljada sati tonskih zapisa naše i svetske književnosti. Od njih je dobio Zlatnu plaketu i to mu je bilo jedno od najdražih priznanja.
Poezija je za njega bila sve. Zahvaljujući njoj upoznao je mnoge ljude, divne umetnike. S ponosom je pokazivao posvetu na zbirci „Tisa”, koju je dobio na poklon od Stevana Raičkovića u Kući Đure Jakšića u Skadarliji. Pesnik je svojim krasnopisom napisao: „Vici Dardiću, koji mi je 1. maja 1987. godine otkrio moje pesme o crnom Vladimiru, sa zahvalnošću, Stevan Raičković”. I zaista, Dardić je mnoge pesme kazivao bolje od samih pesnika.
Recitovao je na književnim manifestacijama, u domovima kulture, radničkim univerzitetima, bibliotekama, školama... Od samog početka bio je na Smederevskoj pesničkoj jeseni, Brankovom kolu u Sremskim Karlovcima, Dučićevim večerima poezije u Trebinju... Nema književne manifestacije na kojoj nije učestvovao. Mogao je petnaest sati, bez prestanka, naizust, da kazuje stihove. Omiljeni pesnici bili su mu Crnjanski, Dis, Laza Kostić, Rade Drainac, Branko Miljković, Stevan Raičković, Miroslav Antić, Brana Petrović, a od stranih Lorka, Rilke, Puškin, Jesenjin, Majakovski. Rado je recitovao pesme Petra Pajića, Slobodana Rakitića, Radomira Andrića, Duška Novakovića, Slobodana Zubanovića... Poezija ga je odvela u Pariz, Minhen, Budimpeštu, Sent Andreju, Prag, Solun... U Minhenu je govorio Crnjanskog na nemačkom, povodom stogodišnjice pesnikovog rođenja.
Na kompakt-diskovima snimio je poeziju Lorke, Crnjanskog, Drainca, Miroslava Antića... I sam je pisao pesme i kratke priče o ljudima, što se malo znalo. Čitajući i govoreći tuđe pesme, nije mislio na svoje, mada i pesama i kratkih zapisa ima dovoljno za knjigu. Pesme je objavljivao u školskim listovima, posle za tako nešto nije imao hrabrosti, a ni želje. Dok je govorio pesme, na samo njemu svojstven način, kako je primetio Dragomir Brajković, Dardić je učestvovao iznova u njihovom stvaranju.
K. R.