Preminula Mira Alečković

Jedna od najplodnijih i najaktivnijih književnica srpske i šire južnoslovenske literature, posebno dečje, Mira Alečković preminula je u 84. godini, saopštila je juče Tanjugu njena porodica.

Autor je preko 50 knjiga za mlade, urednica dečjih i omladinskih listova i časopisa „Zmaj”, „Mladost”, „Pionir”, „Poletarac”. Rođena 2. februara 1924. godine u Novom Sadu, Alečkovićeva je završila u Beogradu studije svetske književnosti i lingvistike, a zatim Fušeovu školu u Parizu. Sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem, jedan je od osnivača časopisa za decu „Zmaj”.

Bila je dugogodišnja predsednica Društva Jugoslavija–Francuska, kao i Udruženja književnika Srbije.

Autor je više knjiga za decu i odrasle koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njena poezija ušla je u Antologiju srpske poezije prevedene u Rusiji. U sećanju će ostati pesma „Jugoslavijo”, na muziku Nikole Hercigonje, koja je bila poznata kao „Svečana pesma”.

Mira Alečković je, kao bolničarka, bila učesnik narodnooslobodilačke borbe. Nosilac je mnogih odlikovanja među kojima dve Legije časti, ruske otadžbinske medalje i ordena „Car Dušan”, koje su joj dodelili Srbi s Kosova i Metohije.

Tanjug

--------------------------------------------------------------------

Bunt i sveti inat   

Suvišno će biti da vam objašnjavam njenu poeziju: treba slušati, treba čitati, poezija je takva. Uzećete njenu knjigu pred veče i utonuti u nju, dok je ne završite, a onda ćete noću usnuti ono što je u vama ostalo od te poezije…

Ove je reči zapisala pesnikinja Desanka Maksimović u predgovoru izboru pesama za decu „Srebrni vetar” Mire Alečković. Desanka Maksimović, draga i bliska prijateljica i učiteljica poezije mladoj Miri Alečković, imala je visoko mišljenje o stihovima one koju su i mnogi kritičari i hiljade i hiljade čitalaca smatrali njenom naslednicom. I ti su stihovi bili prepuni topline i snova od kojih je, zaista, izatkana poetika Mire Alečković koja je, u jednom tekstu za poznati dodatak za decu našega lista, čiji je bila i saradnik i sagovornik u bezbroj navrata, rekla:

„… istina je da i ako stignemo na Mars, uvek će mesečina biti mesečina pod kojom će mladi šetati, voleti se, uzdisati. Tu mesečinu snova mi ne možemo čoveku oteti, tu maštu. Eto, to je ono što je trajno u poeziji koja se rađa iz tuge, bola, otpora zlu, iz nekog svetog inata.”

Tako je Mira Alečković odgovarala na pitanje, jedno od najčešćih ali i najtežih za odgovor – Kako se pišu stihovi?

Njen bunt i sveti inat, ali i vera da čovek mora da napreduje i da uspe u ostvarenju svojih snova, naveli su je da se kao trinaestogodišnjakinja upiše na spisak koji je u Beogradu pravio jedan od poznatih predratnih knjižara: spisak onih koji potvrđuju da žele da jednog dana otputuju na Mars.

Optimizam koji ju je hranio celog života, odveo ju je i u narodnooslobodilačku borbu u kojoj je bila dobrovoljac; naravno, plašila sam se, reći će kasnije, ali je moje osećanje ljubavi za zemlju nadvladalo taj strah. Zato nije praštala, i otvoreno je kritikovala one koji su kasnije, u miru, posle Drugog svetskog rata, izneveravali te zajedničke ideale. Vodila ju je misao da su njena, i njoj bliske generacije verovale da mogu da promene svet. I da će to biti svet jednakih, slobodnih ljudi, svet bez granica.

„Ja i danas verujem da u našem svetu može mnogo da se promeni. A opet ratovi, opet mržnja, granice, zatvaranja, sve to vidim. Ali, kada ne bih verovala, ne znam da li bi vredelo živeti”, objašnjavala je svoj optimizam, koji je nikada nije napuštao, u jednom od brojnih intervjua u kojima je uvek, uvek bila otvorena i iskrena.

To uverenje da svet može biti bolji podstaklo ju je da se 1999. povodom NATO bombardovanja naše zemlje oglasi, kao dugogodišnji, osvedočeni prijatelj i stari francuski đak, pismom tadašnjem francuskom predsedniku Žaku Širaku, u kojem je, između ostalog, rekla da „ovaj rat NATO nije rat Francuske, već Amerike koja je ponizila Evropu pod izgovorom ’spasavanja’ naših Albanaca i slanja humanitarne pomoći. A to je, zapravo, rat da bi se domogli prirodnih bogatstava zemlje koju bi da pretvore u koloniju… I gde je tu Francuska, jedna od najvoljenijih zemalja? U ovom svetu, Francuska i Rusija su naše najveće ljubavi”.

Optimista, smatrala je, otima od života malo topline, nežnosti, ljudskosti, lepote u ovom vremenu zla; zato je optimizam širila oko sebe, i nije prestajala da bude angažovana. U našu redakciju javljala se često. Pamtimo njen glas i reči kojima nam je objašnjavala da mora da nastavi da se bori za opstanak časopisa „Zmaj” u kojem je toliko dece objavljivalo svoje stihove, dobijalo nagrade i stremilo da jednog dana postanu veliki, poznati i priznati književnici.

Prva objavljena zbirka stihova, „Tri proleća” (1949) bila je tek početak staze koja ju je odvela u, kako je govorila, „tajni svet poezije”, i do više od 30 knjiga koje je potom objavila. Uglavnom za decu. Bila je, u jednom je intervjuu to i zapisano, naš klasični dečji pisac čije je delo bilo obavezna lektira i u Poljskoj (roman „Zbogom velika tajno”), i u drugoj polovini 20. veka posle Desanke Maksimović najpoznatija srpska pesnikinja čiji su tiraži dela beležili cifru veću od 220.000 primeraka!

Knjige su joj prevođene na neverovatno veliki broj jezika, beležili su novinari: od ruskog, poljskog, mađarskog, albanskog, francuskog, italijanskog, bugarskog, rumunskog, nemačkog…

A. C.