„U svome trošnom i vlažnom ateljeu na bedemu iznad reke Save, na Adi Ciganliji, ovaj usamljenik, koji kao da je zalutao iz krševite Crne Gore u jedan sasvim drugi svet, prilježno, tiho i posvećeno svom zanatu, već godinama pretvara svoju nostalgiju u liniju, oblik, boju.” Na ovaj način Momo Kapor doživeo je biće i stvaralaštvo Kemala Ramujkića, slikara dugo i zapaženo prisutnog na našoj umetničkoj sceni, koji je preminuo nakon teške bolesti u 71. godini. Asocirajući nas na ovaj način na motive i duh kojim odišu Ramujkićeve slike, ove Kaporove reči dobar su uvod u ono što je i sam umetnik jednom rekao o sebi: „Zasićena hladnoćom i dinamikom svakodnevice, publika voli moje slike jer su nabijene emocijama. Ne slikam svet kakav jeste, nego kakav bi trebalo da bude, svet u kojem bih želeo da živim”.
Ovaj poznati umetnik, rođeni Podgoričanin (1947), koji je srednju umetničku školu pohađao u Herceg Novom, a Likovnu akademiju u Beogradu završio 1971, gde je okončao i postdiplomske studije, imao je brojne samostalne i grupne izložbe u zemlji i inostranstvu. Iza svih njih ostao je upečatljiv trag njegovih ponosnih čempresa, kamenih kapija i kuća, pasa i antičkih skulptura – jedan utihnuti svet, toplog kolorita, poetski, zasnovan, donekle, i na scenama iz detinjstva koje se i nesvesno u čoveka usele. Imena tih dela dodatno o tome govore: „Zagrljaj”, „Terase”, „Anđeo nema sećanja”, „Koncert u travi”... Ovaj njegov prepoznatljiv rukopis, koji se, prema rečima kritike, ogledao i u umešnosti u prefinjenom prikazu atmosfere, upliva osvetljenja i titrave igre boja na njegovim delima, bio je jedan od razloga zbog kojih je cenjen.
Poznato je da slikajući nije zapostavljao ni crtež, na tragu Petra Lubarde, Mila Milunovića i Voja Stanića koji su mu predavali i koji su na crtežu insistirali. Kad god je imao priliku da o toj temi govori isticao je da je „crtež samostalna celina, zasebna, autentičan izraz”, što je prenosio i svojim učenicima radeći u Šumatovačkoj kao predavač. Zabeleženo je da je njima kazivao: „Veliki je pritisak da se umetnik što brže afirmiše. Studenti brzo napuštaju crtež i idu u eksperiment. A umetnik bi morao stalno da crta. Crtež nam uvek ukazuje na sve naše mane. Kao što zver ostavlja trag u snegu, tako se i slikari prepoznaju po crtežu na kome se najbolje vide mogućnosti i umeće svakog od nas. Ono što je u književnosti poezija to je u slikarstvu crtež – suština gde se sa malo reči kaže mnogo”.
Prisutan i putem svojih radova, ali i putem komentarisanja aktuelne umetničke produkcije, umeo je da kaže da je moderni, konceptualni izraz, donekle globalistički, manjkav u „čednosti, iskrenosti, bolu, žudnji, ljubavi”, svedočeći tako i o načinu na koji je on lično doživljavao stvarnost, zadirući dublje unutar misaonog, ali i emotivnog. Na kraju, tvrdio je da je vreme, ipak, najbolji sudija i da će presuditi o svačijoj umetnosti.
Kemal Ramujkić biće sahranjen danas, ispraćaj je u 15 sati na Novom groblju u Beogradu.
Random autor