Sava Stojkov, jedan od naših najpoznatijih slikara, preminuo je u 90. godini. Ostaće zapamćen po preciznim i čistim prikazima vojvođanske prirode i ljudi, po slikama koje odišu mirom, tišinom i blagošću, epitetima koje su, kako kažu oni koji su ga poznavali, i njega krasili.
Slikarstvo je bilo njegov dečački san, likovno omiljeni predmet u školi a, kako je ispričao u jednom od intervjua, prvu izložbu imao je već sa oko šest godina, kada je u prozor kuće u kojoj je živeo poređao neke svoje crteže i, skriven iza zavese, posmatrao reakcije prolaznika. Još tada je naučio da se raduje svakome ko dođe da pogleda njegove slike, bez obzira na to šta o njima misli i kako ih komentariše.
Rođen je 29. marta 1925. u Somboru, u porodici siromašnih poljoprivrednika. Osnovnu i Građansku školu završio je u rodnom gradu, a 1941. godine, kad je upisao trgovački zanat, počeo je da se bavi aranžiranjem izloga. Crtao je reklamne filmske panoe, bavio se dekoracijom a aktivno je igrao i fudbal. Prva ulja na platnu naslikao je 1942, a prvu samostalnu izložbu imao 1945. godine. Slikanje je učio u ateljeima Đorđa Andrejevića Kuna i Antona Hutera.
Prema ocenama kritike, njegovo slikarstvo zasnivalo se na čistom i preciznom filigranskom radu, koji je, tokom više od sedam decenija, prolazio kroz nekoliko slikarskih faza i pravaca. Više puta je rekao da voli ljude i prirodu i da ih zato i slika – naslikao je čak 2.500 portreta. Među njima ima dosta političara i državnika, kojima je portrete i poklanjao. Svoja najpoznatija dela uradio je u maniru naive i hlebinske škole i u pravcu poetskog realizma, u kojem je istrajavao tokom poslednje četiri decenije. Bio je jedan od naših najpoznatijih slikara na staklu. O njegovoj umetnosti objavljeno je deset knjiga i monografija, snimane su televizijske emisije i filmovi.
Izlagao je na više od 500 samostalnih i 600 grupnih izložbi širom sveta, o čemu je jednom rekao da je podatak verovatno za Ginisa. Dobitnik je Velike nagrade Bijenala u Milanu 1980. Nagrada Prvog bijenala jugoslovenske naivne umetnosti u Svetozarevu pripala mu je 1982, a priznanja u Veroni dva puta, 1982. i 1984. Dobitnik je i nagrade Bijenala za životno delo u Jagodini 1993. i Masarikove nagrade u Pragu tri godine kasnije.
Njegove slike vlasništvo su više muzeja i privatnih kolekcija. Godine 2010, u istorijskom zdanju Preparandije u Somboru, Stojkov je dobio i stalnu retrospektivnu galeriju. Postavku čine 72 ulja na platnu, staklu i lesonitu, iz svih perioda. U jednoj od prostorija, ovalnoj sali, nalazi se i atelje u kojem je Stojkov svakodnevno boravio i radio. Upravo ovaj prostor doživljavao je kao najveće priznanje koje mu je ikada dodeljeno.
Komemoracija povodom smrti Save Stojkova biće održana danas, u Županiji u Somboru, a zatim će, u 16 sati, poznati slikar biti sahranjen na somborskom Velikom pravoslavnom groblju.
Porodici Save Stojkova telegram saučešća uputio je predsednik Srbije Tomislav Nikolić.
Sreto Bošnjak, istoričar umetnosti i likovni kritičar, za „Politiku” je o ovom slikaru rekao: „Stojkov je svetsko slikarsko ime. Njegova slava je planetarna. Mi nemamo popularnijeg slikara od njega u celoj drugoj polovini 20. veka. Kakvim god aršinima merili njegovu poetiku i stvaralaštvo, moramo reći da je on slikar-pesnik i da su njegove slike poetski čin.”
Bela Duranci, istoričar umetnosti i likovni kritičar, smatra da jeSava Stojkov „paorskom upornošću oblikovao privid neke nadstvarne harmonije u svetu oko nas. Njegove slike bile su prepoznatljive i cenjene i tamo gde ništa nije bilo nalik našem okruženju. Suština nije bila samo u naivnom realizmu njegove poetike, nego je bila baš u tom njegovom osećaju za činjenicu da je sve zapravo prirodan red stvari. Poslednji put kad smo se čuli pitao sam ga šta radi. On mi je rekao da samo slika. Mi smo o njemu znali malo, ali je on o nama znao mnogo. I zato će njegovo slikarstvo trajati”.
Tanjug