U utorak ujutru, prvog dana ove 2013. godine, posle kraće bolesti, u Beogradu, na Prvoj hiruškoj klinici, preminuo je Slobodan Rakitić (1940), jedan od najznačajnijih srpskih pesnika.
Rođen je u Vlasovu, kraj Raške, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Novom Pazaru. Od 1960. živi u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je časopise: „Književna reč”, „Savremenik” i „Raška”. Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik. Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do 2004. Predsednik je Srpske književne zadruge od 2005.
Dobitnik je, gotovo, svih naših najuglednijih književnih nagrada. Za knjigu „Tapije u plamenu“ nagrađen je Oktobarskom nagradom grada Beograda (1990) i nagradom „Rade Drainac” (1991). Dobitnik je „Velike Bazjaške povelje” (Temišvar, 1998), diplome „Zlatno pero” (Moskva, 2005), jubilarne Medalje Udruženja književnika Srbije (2006), Vukove nagrade (2008), Ordena Svetog Save (2010). Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, kineski, italijanski, poljski, češki, slovački, švedski, jermenski, rumunski, makedonski...
Dve beogradske izdavačke kuće: „Raška škola” i „Prosveta”, objavile su sabrane pesme Slobodana Rakitića, u deset knjiga: „Svetlosti rukopisa i rane pesme” (1), „Raški napevi” (2), „Svet nam nije dom” (3), „Zemlja na jeziku” (4), „Duša i sprud” (5), „Potomak, novi potomak” (6), „Osnovna zemlja” (7), „Tapije u plamenu” (8), „Vodena slova” (9) i „Plamen i rosa” (10). Centar za kulturu „Gradac”, iz Raške, organizovao je, prošle jeseni, okrugli sto o stvaralaštvu Slobodana Rakitića.
Iako se njegovo delo sabiralo, i zaokruživalo, ništa nije ukazivalo na prerani odlazak pesnika. Bio je čovek velike energije, pun ideja, spreman da sasluša sagovornike. Sebe je ugradio u Srpsku književnu zadrugu, zato što je najstarija, i najvažnija kuća knjige, a i zato što je srpska, što joj knjige izlaze, uprkos svemu, na ćirilici. Želeo je da pomogne Zadruzi, sa svojim starim, i novim političkim vezama, da se uspravi, da nastavi tamo gde su je ostavili Stojan Novaković, Jovan Jovanović Zmaj, Ljubomir Stojanović, Ljubomir Kovačević, Svetislav Vulović, Andra Gavrilović, Ljubomir Jovanović, Milan Đ. Milićević, Milan Jovanović Batut... Nije, nažalost, mnogo uradio, jer današnje političare – knjiga ne zanima.
Rodno Vlasovo Slobodana Rakitića, predgrađe Raške, danas je Srpska Krajina, prema Kosovu: „Kosovo i Metohija, kao simbol srpskog istorijskog postojanja i otpora osvajačima”, govorio je Rakitić, „zauvek je srpsko. Očuvanje Kosova i Metohije u granicama Srbije – nije partijsko pitanje, nije evropsko, nije svetsko pitanje, iako je to postalo, već je, prevashodno, srpsko pitanje, i o njemu treba da brinu srpska država i Srpska pravoslavna crkva. Kosovo i Metohija, bez obzira što su danas okupirani, i odsečeni od Srbije, najsvetiji su hram u srcu svakog Srbina”.
Bolelo ga je i otcepljenje Crne Gore: „Crnogorska nacija”, bio je jasan, „stvorena je dekretom posle Drugog svetskog rata, premda su se Crnogorci, i posle toga, takoreći pola veka, najvećim delom, osećali kao Srbi, kako se, inače, oseća i znatan broj Crnogoraca danas. Izdvajanjem iz celine srpstva, političkim inženjeringom, stvorena je crnogorska nacija, a onda se krenulo u preimenovanje i razaranje sopstvene nacionalne istorije, kulture, književnosti i vere”.
Ništa nije bio blaži ni prema osnivanju hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog jezika: „Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskog u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno, već političko pitanje. Ispada da politika nije samo „veština mogućeg”, već i „veština nemogućeg”. Njegoš je pisao srpski, mislio srpski, osećao srpksi, patio srpski. On nije samo tragični junak kosovske etike, i kosovskog zaveta, onako kako su ga sazdali narodni pevač, i srpski narod u vekovima ropstva”, objašnjava Rakitić.
Šetali smo 1996/97, gutali suzavac 2000, a ništa se nije promenilo. Šta kaže Slobodan Rakitić: „Nažalost, i posle 2.000 godine, ustoličenjem nove vlasti, nisu prestali pritisci spolja, naročito kada je reč o Kosovu i Metohiji, kao da se ništa nije promenilo, čime je srpski narod surovo kažnjen, a Srbija, kao država, ponižena. Tom poniženju doprinosi i sama vlast u Srbiji svojom poltronskom politikom prema Evropskoj uniji, NATO-u, i Americi, pristajući, često, i na ono što se od nje i ne traži”.
I sada, kada ga više nema, da s njim, za velikim gostinskim stolom, u Srpskoj književnoj zadruzi, možemo da popijemo piće, i razgovaramo o novim naslovima SKZ, čujemo njegove reči, iz pesme u prozi: „Slovo anđelu”: „Anđele raški, s očima budnim u plavoj izmaglici, pun sjaja koji nikada neću moći da dosegnem, prinosim ti na dar svoje ime, svoje srce, svoje ruke, svoj vid, svoju tužnu glavu. Prinosim ti budućnost kojoj si me naučio”.
Slobodane Rakitiću, znamo, primio te je raški anđeo, i tebe, i tvoju tužnu glavu.
Zoran Radisavljević
-------------------------------------------------------
Slobodan Rakitić biće sahranjen u petak na Novom groblju
BEOGRAD – Književnik i predsednik Srpske književne zadruge (SKD) Slobodan Rakitić (1940-2013) biće sahranjen sutra u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a prethodno će biti održana komemoracija u Skupštini grada Beograda.
Komemoracija povodom smrti Rakitića počinje u 11.30 sati. Opelo je zakazano za 14 časova u crkvi Sv. Nikole na Novom groblju, a sahrana je u 14.30 sati, najavila je Srpska književna zadruga.
Random autor