Kada je šezdesetih godina prošlog veka počeo da osvaja i filmsko platno slavni češki reditelj Jirži Mencl (Prag, 23. februar 1938) baveći se domaćim temama odmah je pokazao smisao za komično, poigravanje sa erotikom i seks simbolikom, za precizno procenjene i izvedene montažne rezove i veoma efikasan rad sa glumcima. U domovini su ga još tada nazivali „sladostrasnikom i amoralistom”, a on je ne osvrćući se nastavljao da snima svoje subverzivno satirične, ideološko-politički kritičke, ironično-humane filmove koji su, najčešće inspirisani romanima Bohumila Hrabala, pružali gledaocima celog sveta zadovoljstvo čistog smeha.
O Jiržiju Menclu i njegovom majstorstvu u izvlačenju maksimalnog šarma iz jednog kulturnog miljea slavni češki pisac Bohumil Hrabal je govorio da je „veliki umetnik, brižni hroničar i poeta iza kamere...”, a reditelj na to replicirao kako je Hrabal „pre svega bio dobar čovek, normalan, koji je umeo da vidi stvari onakve kakve zaista jesu, da posmatra i prihvati ljude onakve kakvi jesu, sa svojim pametima i glupostima” i bio „pažljivi slušalac, koji je prikupljao priče u živim susretima sa ljudima, sedeći u svojim omiljenim pivnicama”.
Jiržija Mencla više nema među nama, ali će njegove pozorišne i operske predstave i filmovi ostati za nauk i generacijama koje tek dolaze. Ostaju i mnoga sećanja zabeležena na stranicama „Politike” tokom dugog niza godina. Recimo, i ono kada je pred početak ekranizacije Hrabalovog romana „Služio sam engleskog kralja” Mencl za naš list rekao: „I u ovoj knjizi Hrabal fascinira načinom posmatranja ljudi. I njemu i meni humor je veoma blizak. Tamo gde nema humora nema ni vrednosti, humor je najbolji put za dolazak do onoga što je istina. Važno je da je napisani scenario veoma dobar, a dobar scenario je važan kao arhitektonski plan za katedralu.”
Odgovarajući tada i na moju konstataciju da je i njegov autorski moto „uhvatiti život”, baš kao što je bio i Hrabalov, Jirži Mencl je rekao: „Kao reditelj stasavao sam sa francuskim realizmom Renoara, Renea Klera, ruskih klasika – Ajzenštajna, ciklusa filmova Čarlija Čaplina, starog nemačkog filma. Sigurno je da je sve to uticalo na moju filmsku estetiku s kojom sam ’hvatao’ život. Ova profesija osim talenta i znanja zahteva i mnogo sreće. Treba je graditi polako, početi sa televizijom, imati što više kontakta sa pozorištem i sa stvarnošću. Moja prva rediteljska iskustva bila su upravo u pozorištu. Tu sam pekao zanat, sticao i znanje i hrabrost, sve do trenutka dok mi maestro, češki klasik i profesor Otokar Varva, nije sugerisao da se oprobam u filmu. Smatrao je da su moja rediteljska promišljanja i rešenja veoma bliska filmu. A za film je potrebna i veća hrabrost i veća spremnost za žrtvu.”
Tokom mnogih susreta, u Trstu, Berlinu, Karlovim Varima, Puli, Beogradu, povodom njegovih filmova ili pozorišnih predstava koje je režirao, Jirži Mencl je bio uvek energičan, vrcav, u veoma dobroj formi, što je ne tako davno za „Politiku” potvrdio rečima: „ Nema razloga da ne budem. Dobro se osećam, pun sam energije! Poput mladića!”. Jednom sam ga u društvu četiri decenije od njega mlađe supruge Olge (koja mu u jednom trenutku nije bila verna) pitala kakve žene voli, a Mencl k’o Mencl kao iz topa je izgovorio: „One koje su dobre i kada je vreme loše! U mom životu je bilo i plavuša i brineta i crnki. S te strane, moj je život uvek bio bogat!”.
Ovo mozaičko sećanje na Mencla ne može da prođe bez još jedne važne koloritne kockice, koja predstavlja i neobičan sudar dve veoma slične energije. Sudar našeg Mladomira Puriše Đorđevića i Jiržija Mencla, čije je poznanstvo trajalo više od pet decenija. Puriša je o Menclu snimio dokumentarni film tokom njegovog rada na operi „Zaljubljen u tri narandže” koju je postavljao na scenu beogradskog Narodnog pozorišta. U ovom filmskom eseju nazvanom „Plašim se da se sve razume” (2012), o susretu dva umetnika koji se dotiču svojih karijera, Đorđević je pratio Mencla i njegov način rada, razbijajući dokumentarnu formu ljubavnim pričama (Jiržijevom, svojom i Prokofjevom), sekvencom iz Oskarom nagrađenog filma „Strogo kontrolisani vozovi”, razmatranjem rediteljskih strahova od montaže, pričama o radu sa glumcima... Kada je video ovaj Đorđevićev film Jirži Mencl ga je na sebi svojstven način prokomentarisao: „Puriša je blesav!”...
Pan Mencl i njegov „švejkovski” humor i odnos prema životnoj stvarnosti iznedrio je toliko toga što je vredno večnog pamćenja. Od „Strogo kontrolisanih vozova”, „Hirovitog leta”, „Striženo, košeno”, „Svečanost visibaba”, „Selo moje malo”, „Kraj starih dobrih vremena”, „Prosjačka opera”, „Neobični doživljaji vojnika Ivana Čonkina”, pa sve do „Služio sam engleskog kralja”. Bio je uzor mnogim filmskim rediteljima, među njima i Paskaljeviću i Kusturici. Bio je nekako uvek svoj na svome, pronicljivo posmatrajući svet oko sebe tim svojim vragolastim i nemirnim plavim očima...
Random autor