Pozivajući se na italijansku štampu, među njima i „Korijere dela sera”, agencija Frans pres prenela je vest da je Vitorio Gregoti, renomirani italijanski arhitekta, jedna od žrtava virusa korona. Devedesetdvogodišnji Italijan preminuo je od upala pluća u bolnici u Milanu, u kojoj je hospitalizovana i njegova supruga, ali o čijem zdravstvenom stanju nema novih vesti.
Gregoti je rođen 1927. u Novari, u regiji Pijemont, diplomirao je na Politehničkom univerzitetu u Milanu 1952, a svoj studio osnovao je 1974. Bio je i glavni i odgovorni urednih italijanskog arhitektonskog magazina „Kazabela” tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, dok je u dva navrata tokom sedamdesetih bio zadužen i za vizuelno-umetnički segment Venecijanskog bijenala. U neka od njegovih najupečatljivijih graditeljskih dostignuća ubrajaju se Marasi stadion u Đenovi, izgrađen 1990. zarad svetskog prvenstva u fudbalu, olimpijski stadion u Barseloni, u čijem je adaptiranju učestvovao 1992, i Arčimboldi opera u Milanu, zgrada futuristične strukture sagrađena da bi se u njoj od 2002. do 2004. održavali programi Milanske skale dok se njena matična zgrada renovira. Poznat je mimo rodne zemlje po brojnim projektima, najpre po stambenom bloku u Šangaju, kulturnom centru u Lisabonu, u Portugalu, i pozorištu u Provansi.
Dario Frančeskini, italijanski ministar kulture, rekao je da je Gregoti bio „veliki arhitekta i gradski planer koji je Italiji obezbedio prestiž širom sveta”, a reagujući na vest o njegovoj smrti, Stefano Boeri, njegov kolega, nazvao ga je „majstorom na međunarodnom sceni”. „Velika je tuga što ga više nema”, dodao Boeri u objavi na „Fesjbuku”.
„Njujork tajms” u članku njemu posvećenom podsetio je na ključne momente njegove karijere, ocenjujući njegov doprinos modernizmu velikim, ističući da je u realizovanim zamislima vešto kombinovao tradiciju i inovacije. Američki list posebno se osvrće na zdanje već pomenutog stadiona u Barseloni, koje je prvobitno izgrađeno za potrebe izložbe 1929. i koje je posle Mediteranskih igara 1955. zaboravljeno i ruinirano, a koje je Gregoti preuredio tako što je sačuvao originalnu fasadu i sve postojeće kule, ali je kompletna unutrašnjost izmenjena. Tadašnji pristup italijanskog stručnjaka pohvalio je i arhitekta Nil Vilson i tekstu u „Indipendentu” iz 1989, ocenivši da svi koji su bili prisutni tokom izgradnje 1929. mogu da posvedoče da su besprekorno očuvani „amfiteatar nalik Rimskom cirkusu, neoklasičan izgled lukova i elegantne kule”.
Random autor