др Слободанка (Вукосавић) Оролицки

Маци су се надали родитељи, старији брат и бројна родбина, жељно је очекујући тог пролећа 1966. Од доласка међу нас обасјавала је својим погледом и осмехом, дајући нам смисао и сврху добротом, топлином и нежношћу којима је несебично даривала све око себе. Надали смо се да ће ти дарови увек бити уз нас. Отишла је изненада, оставивши у нашим животима празнину која се не да испунити. Била је осетљива, али њена тананост није била слабост, већ способност да дубље осети свет, људе око себе и њихов унутрашњи живот. Премда је имала унутрашњу снагу, ветрови спољашњег света су је потресали више него друге. Њена доброта, осмех и љубав остаће заувек урезани у нашим срцима. Не можемо је више загрлити, преостаје да је потражимо у ветру, сунцу, међу звездама и у сваком осмеху који на њу подсећа. Почивај у миру, драга Мацо, а ми ћемо те занавек волети и у срцу чувати.