Малобројни су људи који умеју да завире испод званичне историје једног времена, једног народа или једног града. Још је захтевније учествовати у идејама и енергијама које надилазе склупчану стварност и шире се преко свих граница: духовних, културних, или географских. За то су потребне три суштинске врлине које су одредиле релативно кратки живот Исидоре Бјелице. Она је била слободан, храбар и добар човек. У томе тријанглу одвијала се њена јединствена и непоновљива авантура постојања.
Још у тинејџерским данима у родном Сарајеву, у време испразне строгоће посттитоистичког социјализма, Исидора је интуитивно препознала да је нови сензибилитет, индиферентан према партијским друштвеним обрасцима, једина сила пред којом се отварају капије слободе. Ово откриће постаће њен credo и њена мантра, развијена до доследне животне филозофије. Естетика против идеологије, против принуде сирове свакодневице, естетика као принцип живота – то је „зрело доба” Исидоре Бјелице.
Космополитски дух Београда, иако у његовим најтежим деценијама, дао је могућност Исидори да ниже своје „стаклене перле”, понекад као драмски писац, једанпут као филмски сценариста и редитељ, а највише као прозаик. Својим екстравагантним иницијативама, како би то рекао Тревелијан млађи, разбијала је једнообразност друштвених догађаја. Остаће упамћено вече књижевних разговора на који су даме морале да дођу са љубичастим детаљем на тоалети, или вечерњи пријем „у белом”, догађаји који су естетски шармирали и окупили „сав Београд”. У том раздобљу, заједно са својим супругом Небојшом Пајкићем, експериментисала је идејама које се могу родити само у Београду који из надземаљских изворишта миленијумима црпи упорност свога опстанка, упркос свему. Тако су настале замисли „Метафизичке државе Србске” и „Политарта” као упозорења да у уметности сијају путокази без којих је свака борба јалова. Личном отменошћу потврђивала је да су досежне висине једног бољег света.
Из породичног стабла Исидора Бјелица наследила је господство у коме се, како би то рекао Грендал, препознаје обликовање најмање пет генерација. Понела је и срећно уравнотежени спој традиционалних и либералних вредности. Рана интересовања за светске религије и егзотичне културе покренула су њену страст за путовањима. Бродови којима је пловила увек су је враћали јер пет генерација обавезује на свету завичајност и завет идентитету. Тајне највиших животних вредности нећемо одгонетнути на острвима удаљених мора већ у Хомољским планинама, писала је Исидора. Увек окренута своме народу настојала је да га охрабри у времену великих недаћа и безнадежности, да пробије страшни оклоп којим је насилно изолован од света, приповедајући о чудесним крајевима као што су наше брижне мајке или случајни путници на конаку чинили столећима. Све оно што је било неприступачно Исидора је донела својим књигама. Читајући их обичан човек постајао је грађанин света, истраживач авенија Њујорка и докова Казабланке, опуштени пушач кубанских цигара поред водопада Игуасу, воајер бизарних љубавника или дегустатор ракова посољених сузама несрећне конобарице. Оригинални сензибилитет је и овај пут био архимедовска тачка продора њеног стваралаштва.
Живот и литература Исидоре Бјелице временом су се стапали у једно, у данима радости и у данима патње када ју је пре седам година наткрилила неумољива болест. Као што је било сасвим у њеном етосу да подели ведрину коју је доносила са својих духовних и географских путовања, тако је своја најдубља и страшна искуства са којима се носила у тешким данима између наде и посустајања, поделила са својим верним и неодустајним читаоцима у две последње књиге. Ако је тачно да је свако књижевно дело увек помало аутобиографско, онда је опус Исидоре Бјелице детаљни дневнички запис једног часног, креативног и узбудљивог живота!
Драгољуб Којчић