Он, који је непрестано имао потребу да контролише све што је везано за посао којим се бавио, одлучио је да оде кад је схватио да не може да контролише болест која га је прождирала.
Тако бисмо ми – претпостављам сви који смо га волели и поштовали – желели да разумемо одлазак Феликса Пашића, јер би на тај начин (свакако не лишен патетике) имали утисак да је и његов крај био део његове воље. Сачували бисмо илузију да је на овом свету барем нешто, оно лично, интимно, могуће држати под контролом.
За мене је Пашић пре свега био уредник, упркос свему осталом чиме се бавио. Наручивао би од мене чланке, давао сугестије о могућем приступу, углу посматрања теме коју ми је одредио, а потом, када бих му предао текст, редиговао би га – темељно, сурово радикално, чак и кад сам, показаће се без основе, био убеђен да сам савладао занат писања за новине. Дигресије, поштапалице, квазилитерарне керефеке, празна мудровања, није подносио.
Тешило ме је сазнање да исто чини и с туђим текстовима – новинским, часописним или прилозима за књиге које је приређивао. Но, Феликс није био груб и безобзиран уредник који малтретира сараднике. Примедбе би саопштио кратко и јасно, сугерисао корекције, а кад није било друге сам би се подухватио редактуре, те би текст добијао облик примерен његовом уредничком потпису.
Перфекционизам је захтевао од других јер је тај критеријум сам себи поставио. Но, Пашић није био само уредник.
Рођен је 1939. у Сплиту, студирао је француски језик и књижевност, био је новинар „Борбе”, Радио Београда и Телевизије Београд, писао позоришну, филмску и телевизијску критику, аутор је театролошких студија, а текстове и интервјуе је објављивао у часописима „Сцена” и „Театрон”. Преводио је с француског. Са Светланом Бојковић основао је позоришне новине „Лудус” које је уређивао седам година.
Од заборава је спасао неке од најзначајнијих личности домаће театарске историје посвећујући им десетине документарних телевизијских емисија – портрета, а на ТВ Београд је покренуо, уређивао и водио Хронике Битефа.
Позоришну критику (више од две хиљаде текстова) објавио је у „Борби”, „Вечерњим новостима”, на Радио Београду, у „Дневном телеграфу”, „Театрону”, био селектор и члан жирија свих релевантних домаћих театарских фестивала, а неке је и основао.
Аутор је књига: Савременици (разговори с југословенским писцима) Олуја (дневник представе), Како смо чекали Годоа кад су цветале тикве (о случајевима забране две представе), Зоран (разговори са Радмиловићем), Карло Булић – авантура као живот, Мира Траиловић, госпођа из великог света, Глумци говоре I, II, Јоакимови потомци (о добитницима статуете „Јоаким Вујић”); монографије: Град театар Будва – првих десет година, Град театар Будва – других десет година, Десет фестивала позоришта за дјецу (О Југословенском фестивалу позоришта за дјецу у Котору), Београдско драмско позориште – 60 година, Звездара театар 1984–2009, Вукови сабори 1933–2008, Љубомир Драшкић Муци... или живети у позоришту. Приредио је књигу о Оливери Марковић, зборник критика Слободана Селенића, књигу песама и записа Љубише Бачића.
Па ипак, Пашић је свој перфекционизам, огромно новинарско знање и позоришно искуство, а посебно љубав према театру, понајпре исказао у интервјуима. У тим медаљонима је, наизглед неприметан, ненаметљиво а велемајсторски умео да „отвори” саговорнике који су искрено говорили о себи, својим животима, уметности којом се баве, па често и о оном чега ни сами дотад нису били свесни. А сведочећи о себи, заправо су говорили о театру, потврђујући истину да су позориште – људи. Обични људи.
Александар Милосављевић
Random autor