Корона не бира. Једино што сви ми који смо га познавали и које је лечио др Милан Милеуснић, нисмо веровали је да ће вирус однети и његов живот. И то, кад му се највише радовао. Уочи 50. рођендана, 25. јула. Родом из Сенте, наизглед миран и спокојан као Војводина, носио је ватру у себи, јаку жељу за животом и дружењем са добрим људима. И нису били потребни поводи. Последњи је био пресељење у нове, веће и лепше просторије Клинике СМА чији је оснивач и власник био.
Да ли је та прослава била кобна!?
Живот му није био нимало лак. И онда, када је журећи да помогне пацијенту пре више од две деценије, слетео с ауто-пута ка Новом Саду, са више од 25 прелома костију, само провиђењем и залагањем лекара остао је у животу. Није лежао, ишао је свакодневно на посао и радио, готово манијакално, на штакама. Суочивши се са сујетом једног колеге, и његовом пизмом, потребом да га мучи и кињи, из ината је завршио специјализацију физикалне медицине, напустио Кањижу и отиснуо се у приватнике.
Доктор Милеуснић био је по много чему необичан. Када смо пре само неколико месеци на страницама „Политикиног” недељног „Магазина”, испричали његову узбудљиву животну и професионалну причу поводом десет година рада клинике, нисмо слутили да ће то бити наш последњи сусрет. Др Милеуснић био је од оних који су својом стручношћу, али и добротом која се не стиче дипломом, од пацијената правили пријатеље – за цео живот. А пацијенти су му били сви које су болела колена, кичма, којима је био потребан брзи опоравак после спортских или других повреда... Једно време био је „конкуренција” ортопедима. Успевао је да ПРП третманима хрскавицу пацијента доведе у стање без бола. Међутим, није се увек могло без операције уградње вештачког колена или кука. Доктор Милеуснић је отворено и поштено говорио пацијенту о његовом стању и наводио да не жели да му узима новац, ако не може да га излечи.
Резултати су га препоручили да постане председник Удружења за регенеративну медицину и пролотерапију Србије, али и да буде позван за директора Клинике за рехабилитацију у Харареу у далеком Зимбабвеу.
Амбијент клинике у којем су радили млади физиотерапеути и лекари, пуни позитивне, неке космичке енергије, заслугом је др Милеуснића постајао простор врхунских физикалних терапија и третмана. Био је једноставан човек, није волео фемкања и тражења такозване дискреције. У тим светлим, модерним и најновијим уређајима опремљеним просторијама, сударали смо се са амбасадорима и познатим особама као што су славни „чика” Пера Божовић, Марија Килибарда, тенисери, рукометаши... сви су били на „ти” са „Миланчетом” како су га одмила звали, била је нека породична атмосфера у ваздуху. Јер, др Милеуснић био је обичан доктор, био је доктор који никада није ништа тражио. Кад вас је звао, питао је да ли вам нешто треба? Или, како је писац Жарко Јокановић рекао над гробом: „На хиљаде је излечио, а броја се не зна које је бесплатно лечио, у било које доба дана и ноћи, имао је срце веће од новчаника, а душу ширу од Космоса”... Неутешна је и Мерима Његомир. Доктор је обожавао да слуша њену интерпретацију „Иванова корита”. Тугују и њена кћерка Милица, која је због болова у кичми требало да буде оперисана. Међутим, чула је за доктора Милеуснића и после само шест месеци терапије и вежби, кичма младе девојке је била излечена. Није хтео да јој наплати терапију, рекао јој је „исувише си млада”. Тада још није знао да јој је мама популарна интерпретаторка народних песама, испричала нам је видно потресена Мерима Његомир. Није могла да не оде на последњи испраћај, у суботу, на Орловачу.
Тог раног поподнева, око хумке, под крошњама великог храста, окупило се неколико стотина људи, под маскама, понајвише спортиста, међу њима и министар Вања Удовичић. Дошли су на последњи испраћај, али и да буду подршка докторовој љубимици, 13-годишњој кћерки Даници и супрузи др Валентини – Вањи Васић Милеуснић, специјалисти неурологије, помоћнику директора болнице „Свети Сава” у Београду. Тог дана, пре сахране, у 10 часова, минутом ћутања, одали су му пошту сви лекари и стручно особље болница и клиника у Србији.
Доктор Милеуснић је био добар, али и храбар човек. У најтежа времена, напустио је државну болницу у Кањижи и са својом љубави др Вањом, дошао у Београд. Узели су кредите и у дечијој собици своје мезимице, јединице Данице, у двособном стану на Чукарици основао будућу клинику. Први пацијенти били су спортисти, некад се њих двадесетак нагурало у том малом простору. Добар глас се брзо и далеко чује. Остало је историја.
Најзад, Жарко Јокановић је у свом последњем обраћању, пријатељу и куму, човеку захваљујући коме је његова супруга Милица Милша већ годинама без болова у коленима, казао да би бренд СМА требало да понесе име – др Милана Милеуснића.
Добар човек и велики стручњак, др Милан Милеуснић, остаће уписан у енциклопедијама медицинских наука као најбољи и први са сертификатом Министарства здравља Србије, за примену ПРП методе. Неке нове журке, славе и јубилеји, неће више бити исте без Милановог духа, човека и стручњака који је имао свој начин, али и душу, од доброте саткану.
Random autor