Данте и Моцарт, то су били његови јунаци, са чијим биографијама је живео, које нам је приближио и учинио их нашим савременицима
Преминуо је Никола Коља Мићевић, наш истакнути преводилац, песник, есејиста и музиколог. Рођен је у Бањалуци 1941. године, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на катедри за Општу књижевност Универзитета у Београду, а живео је између Париза, Бањалуке, чији је почасни грађанин био, као и нашег главног града. Радио је као самостални књижевник и преводилац, био је члан Српског књижевног друштва.
Сви који познају Кољу Мићевића знају са колико је страсти и посвећености приступао језицима, а посебно нашем језику. Српски, као и француски или италијански, доживљавао је кроз музику, кроз ритмове и звук. Данте и Моцарт, то су били његови јунаци, са чијим биографијама је живео, које нам је приближио и учинио их нашим савременицима. У италијанском културном центру у Паризу одржао је серију предавања „Данте наш близанац”.
Према речима Предрага Бјелошевића, председника Удружења књижевника Републике Српске, Коља је дошао из Париза у Бањалуку, пре петнаест дана, ношен силном жељом да овом граду подари неке нове културне садржаје везане за велику прославу Дантеове годишњице 2021. године, доносећи и вест да је управо пред објављивањем, у његовом преводу, комплетни песнички опус Бранка Миљковића, на француском језику. Понудио је и за први број часописа „Нова стварност” свој ексклузивни прозно поетски запис „Молебан за композиторе жртве холокауста”.
‒ Част нам је била да живимо и повремено делимо заједничке снове и наде са његовим генијем, енциклопедијског знања, из широке сфере уметности. Иза њега су остали томови преведених књига поезије из француске, али и светске књижевне ризнице, као и десетине оригиналних песничких књига, преводилачких студија и есеја из историје музикологије. Захваљујући Мићевићевом несебичном ангажману, наша култура је постала богатија за многе светске књижевне вредности створене у распону од средњег века до данас - истакнуто је у обраћању Предрага Бјелошевића.
Коља Мићевић био је ерудита који се не среће тако често, радио је много и упорно. Преводио је поезију, углавном с француског, али и са других језика: словеначког (Франце Прешерн), енглеског (Едгар А. По), шпанског (Федерико Г. Лорка), италијанског (Данте Алигијери). С француског је објавио књиге превода песника трубадура, затим, Франсоа Вијона, Шарла Орлеанског, Мориса Сева, Жана де Ла Фонтена, Виктора Игоа, Жерара де Нервала, Стефана Малармеа, Жила Лафорга, Пола Валерија, Гијома Аполинера…
Такође је објавио збирке стихова на српском („Стопа сна”, „Стање никога”, „Клавиринт”, „Виновник”, „Ерос ин мелос”…) и француском („L’Homme alarmé”, „Le lit défait”, „Monsieur le Serpen”…), као и огледе из преводилаштва („Константе и превиди”, „Афричка легенда”, „Прим.прев.”) и музикологије („Свете, лаку ноћ!”, „Моцарт сусреће Скарлатија”, „Моцарт”, „Злочин Марије Терезије”...).
Никада није гледао телевизију, јер би му то одузимало време издвојено за књиге. Када би се посветио превођењу и писању, губио је контакт са стварношћу, живео је кроз сваку реч, креирао је нове кованице и изразе. Протејски се преображавао сваком ствараоцу, а опет је негде уткао и себе у сваки превод. У ауторским делима ставове је изражавао сугестивно, оригинално, проналазио је изнова нове теорије и није прихватао ништа постојеће. Био је права ренесансна личност.
Поводом Валеријевих „Свезака” које је превео и уредио, цитирао је песникове утиске о делу Леонарда да Винчија, као да говори о себи: „Живео је некоћ Неко ко је могао гледати исти призор и исти предмет, час како би га гледао сликар, а час као природњак; час као физичар, а другом приликом као песник, и ниједан од тих погледа није био површан... Све се то нагомилава у бројне тајне белешке (...)”
Када читамо коментар Коље Мићевића у преводу „Завештања” Франсоа Вијона, сазнајемо чињенице о самом делу, о његовом аутору и језику, али и о процесу превођења и атмосфери у којој је превод настао. Преводилац је увек био искрен у свом приступу делу, као и читаоцу, изражавајући саму суштину свога посла:
„(...) У ствари, током минулог времена, у више наврата, прилазио сам писању коментара, али сам увек, при сваком поновном покушају, осетио приличну немоћ и готово физичку малаксалост. Испрва сам мислио да је та малаксалост последица тренутне лоше расположености за рад; сад ми је, међутим, јасно да је та немогућност коментарисања била проузрочена несвесним сазнањем да бих, дајући објашњења Вијоновим стиховима, противречио читавом свом преводилачком (песничком) напору. Јер: зар сам преводилачки чин није својеврсна интерпретација и коментар? Стварна могућност и позив на вртоглаво читање без омеђења у Времену и Простору? Ако је истина да се код Вијона, силином Поезије, груба стварност, која је изродила његову осећајност и усмерила његову мисао, претвара у делирантан и фантастичан, надреалан животни оквир-декор, зар давање коментара једном таквом преображају не би значило свођење врхунског утиска на његову полазну (примитивну) основу (...)”, писао је Коља Мићевић.
Ако бисте га упитали да вас упути у свакодневне фразе француског језика, ни тада не би казао нешто површно. Рекао би: „Отвори прозоре своје душе ка небу.” И тада бисте и на француском научили кључне речи: „душа” и „небо”...
Сарађивао је са многим издавачима, са највећим југословенским издавачким кућама, којих сада више нема. Књижарница „Златно руно” имала је посебну част да последњих седам година буде издавач једанаест његових дела. „Била је то обострана, велика радост и посвећеност, коју ћемо чувати одзаборава”, нагласила је Снежана Ранковић.
Коља Мићевић овенчан је најзначајнијим домаћим и међународним књижевним и преводилачким признањима, међу којима су и награде: „Милош Н. Ђурић”, „Станислав Винавер”, „Сретен Марић”, „Мирослав Антић”, затим, „Кочићева награда”, „Вукова награда”, „Златни беочуг културно-просветне заједнице Београда”, „Златна медаља” Француске Академије, за ширење француске културе и језика.
Random autor