Позоришни, филмски и телевизијски глумац Перица Перо Квргић преминуо је прекјуче у Загребу у 94. години. Рођен у Моравицама у Горском Kотару, 4. марта 1927. године, харизматични Квргић последње године живота провео је у Дому за старије особе у Лашћинској.
Још у раном детињству овај маг сцене показао је свој уметнички дар, похађао је некадашњу загребачку Земаљску глумачку школу и Драмски студио у Загребу, а 1944, као седамнаестогодишњак, придружио се партизанским позоришним групама „Иван Горан Ковачић” и „Аугуст Цесарец”. Од 1950. до 1954. био је члан је ансамбла Хрватског народног казалишта у Загребу, да би се у једном тренутку прикључио новоустројеној групи „побуњеника” из ХНК-а, која је основала Загребачко драмско казалиште: актуелно позориште „Гавела”. Квргић се касније поново вратио у ХНК Загреб, где је остао до одласка у пензију.
У каријери је имао више од 190 улога, а глумио је чак и у позним годинама, па је тако са својим „Стилским вежбама” Рејмона Кена на позорници прославио 90. рођендан. Ова представа је од премијере, јануара 1968. године, оборила све хрватске рекорде по дуговечности играња у истој поставци, у којој је, уз Квргића, била и Лела Маргетић. Квргић је две године писао и истоимене колумне у „Вијенцу”, а 2004. године објављена је и књига.
У својој плодној, вишедеценијској каријери глумио је у свим већим хрватским позориштима, међу којима су: Загребачко казалиште младих, „Керемпух”, ХНК у Сплиту, ријечки ХКД театар, позориште „Марина Држића” у Дубровнику, Улисис театар са Бриона... Једнако уверљив био је и у делима класика и у драмама савремених аутора, од ликова у делима Марина Држића: од Муна из драме „Скуп”, коју је 1950. режирао Бранко Гавела, до Помета, Дунда Мароја, Златикума, Аркулина, Негроманта...
Посебно надахнуће био му је рад на делима Молијера, Шекспира, Пирандела, Крлеже, Јована Стерије Поповића… Тако је својевремено „Јутарњи лист” забележио да је Квргић у целој својој каријери имао само три лоше критике, на шта се познати глумац нашалио: „Није то ништа, али памтим...”
Перо Квргић потекао је из мешовитог брака, од оца Србина и мајке Словенке.
– Мама је Аустријанка па је ушла у Словенију, па су се моји у Карловцу оженили. Кад је почео рат, оца су одвели... Био је у својој рестаурацији, а ја сам му рекао: „Ајде ту је шумица, побегни”. Рекао је: „Немам ја зашто да бежим, кад нисам крив.” И одвели су га. Најпре у жандармеријску станицу, па онда у колону једну, па су га ставили у неки сточни вагон међу друге људе. И онда је отишао. Једино сам последњи поглед његов видео кроз решетке вагона. Не знам где је погинуо... Али, увек кажем да у несрећи има среће: од тада, ја у своје трагикомичне улоге лако унесем горчину зато што је она заправо присутна у мени. Ту је, због мог оца – говорио је Квргић, а на питање какве му улоге пријају дао је одговор:
– Па ове које носим у себи! Кад сам играо Мекинпота, то ми је драга улога, у представи „Патње господина Мекинпота”, он вам је једна хрпа несреће. Жена га је оставила, стално иде бос. И тај Мекинпот стално говори о ципелама будући да је бос. И стално се обраћа Богу. Онда сам се ја сетио како сам у партизанима имао два пара ципела, па сам једне поклонио другу који је био бос... Или, кад смо играли „Глорију” Ранка Маринковића, режирао је Жорж Паро, сећам се да је Маринковић ломио цигарету напола. То сам ја приметио, и онда сам у једној сцени то искористио, ломио сам цигарету... После онога с ципелама у партизанима, примили су ме у СКОЈ! Био сам и у партији, а кад сам изашао, Ђилас је имао неке идеје о демократији, један колега и ја смо се зафркавали да смо добили партијску повишицу. „Какву?”, питали су нас. „Па више не морамо да плаћамо чланарину, ето такву!”
Културна јавност и те како памти заводљивог Перу Квргића по особеним јунацима које је тумачио у бројним телевизијским серијама и филмовима. Велику популарност стекао је својевремено на овим просторима улогом у серији „Вело мисто” Миљенка Смоје. Ту су и филмови: „Опсада”, „Три четвртине сунца”, „Друг председник центарфор”, „Срећа долази у девет”.
Добитник је бројних награда, међу којима су и „Владимир Назор” за животно дело, „Дубравко Дујшин”, награде Загреба и Дубровника, Стеријиног позорја, „Орландо”.
Random autor