У Пироту је 13. јануара у 79. години преминуо еминентни академски сликар мр Петар Ђорђевић. Рођен је у Пироту, уметничку школу завршио је у Нишу, а Академију ликовних уметности и постдипломске студије у Београду 1969. године у класи Љубице Цуце Сокић. Исте године имао је и прву самосталну изложбу у Београду, у Галерији Коларчевог народног универзитета. Члан je Удружења ликовних уметника Србије је од 1970. године. Од 1972. до 1975. године боравио је у Паризу.
Самостално је излагао од 1967. године у Пироту, Београду, Берлину, Софији, Сомбору, Нишу, Крагујевцу, Новом Саду, Лесковцу.
На основу избора лондонских издавача, уврштен је међу сто најзначајнијих сликара данашњице у књизи „Мајстори данас – сто сликара светa”, а као једини сликар из Србије нашао се у издању „Савремена уметност“ у Америци.
Током радног века био је професор на Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Пироту и директор пиротске Галерије „Чедомир Крстић”.
Последњу ретроспективну изложбу под називом „Педесет година сликарских вибрацијa“ Петар Ђорђевић је имао 2019. године у Галерији „Чедомир Крстић”, која носи име његовог ујака. Чедомир је био и Петров професор цртања и сликања у Уметничкој школи, као и на почетним годинама на Академији ликовних уметности.
Симболично у поставци изложбе је било 50 слика којима је сведочио педесетогодишњицу стваралачког континуитета, али и стилске промене и више фаза у свом ликовном раду.
Општи утисак посетилаца тадашње изложбе „Педесет година сликарских вибрација“ био је да је из нових слика засијала ведрина чистих боја: беле, плаве, црвене, зелене, дотле непозната у његовом стваралаштву.
И нова светлост на сликама насталим после ретроспективне изложбе из 2005. године, обасјала је мушке и женске фигуре у покрету и простор у коме се крећу, иако су простор слике, као и у ранијим периодима ствaралаштва, настаниле фигуре с препознатљивих слика ликовних великана из различитих периода историје ликовне уметности: античког, ренесансе, реализма или хипереализма, кубизма...
„Радује ме заиста велико интересовање које је изазвала моја изложба на којој је представљен опус од 1969. до 2019. године. Морам да признам да сам изненађен утиском који остављају моје слике обједињене у сјајном простору галерије. Изванредна поставка слика насталих током педесет година делује уједначено, мада без хронолошког реда, што по мом утиску, представља посебан квалитет и потенцира моју личну оду радости”, рекао је Петар Ђорђевић током нашег разговора за пиротски недељник Слобода поводом ове изложбе.
Далеких седамдесетих прошлог века у ликовни простор Пирота, а одмах и национални, Петар Ђорђевић ушао је представама фигура у покрету у плаво-љубичастим, тиркизноплаво-зеленим или сивим тоновима. Њима и покрету остао је веран до краја стваралачког живота. „Људске фигуре сликане су у покрету, а лица су широко обојена мрљама без намере да се њихови ликови идентификују. Можда је то био постепен прелаз од апстракције ка реалнијем, али не у буквалном погледу. Укратко, одувек ме заокупљала и привлачила бескрајна могућност игре бојом. Ако је то привукло пажњу посматрача, за мене је тада било довољно.”
Препознатљива лица и појаве: Гојине „Наге Маје“, али у вагону друге класе, фрагмент Ботичелијевог „Рађање Венере“ с ликом и изгледом данашње плавуше у горњем делу купаћег костима, као и „Рађања пролећа“ на слици „У част Ботичелију“, чију половину уместо ренесансних појава женских фигура испуњавају елегантне женске појаве с модних писти на новонасталим сликама.
Поигравање и дијалог са ствараоцима светске историје уметности Петар Ђорђевић је тада објашњавао речима: „Присуство појединих познатих делова или целина великих мајстора у историји сликарства је појава којом сам се повремено бавио у ранијем периоду. Преузимање или цитирање дела мени омиљених сликара, од Вернера до Магрита, настаје почетком деведесетих година. Тако је слика чији је назив био „На перону“ насликана 1986. године, у једном тренутку обогаћена Гојином сликом „Нага Маја“. Настао је чудесан призор који је покренуо моју сликарску имагинацију новим могућностима. Мој садашњи дијалог с великим мајсторима наставља се на један мало сложенији и богатији начин. После више деценија рада колорит на мојим сликама постао је звучнији па је моје сликарство постало ода радости. Приметно је и да су композиције постале слободније и сложеније.”
Тринаест слика са поменуте изложбе Петар Ђорђевић је поклонио галерији за легат, у којој већ постоји легат Чедомира Крстића.
Кaja Панчић Миленковић