„Осипамо се, мој господару.” Овим стихом из једне песме Мира Главуртића растајем се од свога пријатеља Милутина Петровића. Они који су га мање познавали мисле да је он био човек „класичног” погледа на свет. Можда због тога што је истицао значај уметности и људи из наших прошлих времена (неки ће се изненадити да је приредио књигу мемоара Јакова Игњатовића). Није. Он је био човек промене. Његова књига поезије „Промена” (1974) била је други важан заокрет у нашој послератној поезији, после оног великог који је учинио Васко Попа. Тај Милутинов заокрет је био одлучан. Била је то тутњава распламсале и ужарене локомотиве у ноћи, заокрет разоран, мушки што би се рекло. Снага те његове књиге покренула је једну генерацију оних који ће, препуни стваралачког „животињства”, наставити да пишу налик оној усталасаној разбеснелој генерацији уметника између два рата, коју је пробудио Растко Петровић и његова језичкоразвратничка банда. Они најспремнији међу њима тај преврат успели су да пренесу у свој вокал, па се тај глас и данас код наших најмлађих песника силно осећа.
Али пре њих појавила се генерација Милутинових вршњака које је он подржао као уредник „Књижевних новина”, када га је – захваљујући његовој одважности када је о вредности у уметности реч – сачекао случај „Источнице” Љубомира Симовића, што га је коштало смене у овом листу, али је био на добитку јер је његов углед добио још једну димензију – да је човек без страха и мане у идеолошком сметлишту онога времена. Из разговора с њим схватио сам да је тај догађај њему био покретач да у својим књигама поезије које је написао после тога покаже како се треба ослобађати баласта свега сувишног и када су у питању идеје и када су у питању речи, да одбаци сва она плачљива осећања једног времена, да се ослободи језичких кићења и декламаторских дертова, којих је у нашој књижевности било на претек. Били су то тренуци његовог прочишћења, али и испирања наше савремене поезије.
Када је покренут часопис „Градац”, који је откривао оно што се види само погледом искоса, када је Раша Ливада покренуо часопис „Писмо”, који је био најсистематичнији поглед на светску књижевност, логично је било да се појави и нешто треће – Милутин П. је покренуо часопис „Источник”, који је испунио једну велику празнину у нашој култури темама из религије, али не као „пропаганде”, него као сједињења религије, уметности и филозофије, светог и профаног.
Будући да је поезија била његово сушто биће, предузео се онога што је било ретко у тадашњој светској књижевности – основао је и часопис „Поезија”, дакле часопис који се бави суштином бића и језика. Ко је хтео да се посвети тешком високом школству песништва, ту је научио знање. То је часопис који је данас (са својих шездесет изашлих бројева) катедра, путоказ и типик за ученике уметности и других волшебних вештина зато што су сарадници тога часописа били људи који су са свих прозора сазнања гледали на све стране. Дунула је још једна ружа ветрова. Скупили су се „паклови и Орфеји”.
Какав је Милутин Петровић био човек? Опасан. Зашто опасан? Зато што је у њему сажет спој осећајности, раскошне раскалашности у смислу буктања идеја, искрености, одговорности и професионалности. Врата на која је својом интуицијом и знањем улазио одјекивала су оном оштром шкрипом као када се јаве провиђења. Та шкрипа је била позив радозналима. Примање чудних гостију у ту „одају светлозарности” били су дарови нашој култури. Кажем вам, била је то величанствена шкрипа!
Прошлог лета смо се договорили да једна свеска часописа „Градац” буде њему посвећена. То је прихватио са посебним уважавањем. Али пре двадесетак дана у њега је ушао неки неспокој, па ми је написао: „Да померимо све ово за неко ново столеће...” За мене је то био звук неке узнемирујуће стрепње.
Растанак с Милутином Петровићем је „прекид на вези”. Али сачекајмо, јер је Милутин само тренутно одсутан.
Бранко Кукић