Преминула глумица Ђурђија Цветић

Достојанствена, одмерена, ненаметљива хероина позоришне и животне сцене, глумица Ђурђија Цветић преминула је у Београду у 73. години оставивши за собом непоновљиву Дездемону, Анку, Јелисавету Протић, Рањевску, Елену. Розику, Клитемнестру и многе друге јунакиње како на сцени матичног Југословенског драмског позоришта чији члан је била од 1969. године, тако и у многим другим гостујућим позориштима: Београдског драмског позоришта, Звездара театра, Црногорског народног позоришта у Подгорици....
Преселивши их заправо у неки други свет, односно код њеног покојног супруга Авде Мујчиновића, познатог позоришног критичара којем је, како је волела да каже, хрлила јер није могла да живи одвојена од њега. И све што је радила последњих година радила је са сећањем и због успомене на њега. Током дуге и плодне каријере коју је градила са мером истинске позоришне даме Ђурђија Цветић је својим сценским рукописом оставила дубок траг у српској позоришној уметности, о чему сведоче бројне награде које је добила за своју магију глуме, од „Милоша Жутића”, преко „Жанке Стокић”, „Татјане Лукјанове” и многих других. 
Ђурђија Цветић, рођена у Београду у вихору рата, од најранијег детињства испољавала је интересовање за драмску уметност. Глуму је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Миленка Маричића 1969. године, од када је и постала стална чланица ЈДП-а. Припадала је генерацији „Бојанових беба“, групе младих глумица и глумаца које је Бојан Ступица позвао у Југословенско драмско позориште, у време његове генерацијске обнове. После улоге Пем у „Спасенима“ Едварда Бонда, у том тренутку једном од најзначајнијих позоришних комада светског репертоара, својом појавом, лепотом и сценском снагом, Ђурђија Цветић ступиће и у велики, класични репертоар, као Шекспирова Регана у „Лиру“, Дездемона у „Отелу“, Оливија у „Богојављенској ноћи“. 
Њен у исти мах модеран и класичан сценски израз дошао је до пуног изражаја у великим, иконичким представама Југословенског драмског позоришта попут Симовићевог „Путујућег позоришта Шопаловић“, у режији Дејана Мијача, где је играла Јелисавету Протић, потом Брехтовом „Баалу“ као Емилија, у Ведекиндовом „Буђењу пролећа“ као Фани Габор. Последњих година ангажмана у ЈДП-у, играла је са великим успехом Рањевску у Чеховљевом „Вишњику“, Лагарсовим „Правилима понашања у модерном друштву“, а нарочито у насловној улози Држићевог „Скупа“, режија Јагоша Марковића, у којој је, тумачећи мушку улогу, остварила театарско чудо, вишеструко вредновано и награђивано на домаћим и регионалним фестивалима. 
Ђурђија Цветић гостовала је у свим београдским позориштима, последњих година највише на сцени Београдског драмског, као и у Црногорском народном позоришту, Народном позоришту Сомбор, НП Бања Лука и другима. Упоредо са позоришном, градила је запажену и телевизијску и филмску каријеру. Телевизијској публици остаће упамћена као Сека у серији „Грлом у јагоде“, Срђана Карановића, као и по улогама у „Сивом дому“, „Почетном ударцу“ и „Заборављенима“ Дарка Бајића, у филму „Октоберфест“ Драгана Кресоје, ТВ серији „Улица липа“.
Памтићемо је и по филмским улогама у остварењима: „Кад голубови полете”, „Крунисање”, „Ујеж”, „Младић и девојке 2”... Драмски програм Радио Београда чува сећање на њен особен глас и глумачку експресију у десетинама радио-драма. 
Комеморација у Југословенском драмском позоришту биће одржана у септембру.

--------------------------------------------------------------------

На вест о смрти

Ретка, мудра, свестрана

Небојша Брадић: Српско глумиште остало је без велике глумице, која је свим срцем и душом припадала позоришту. За Ђурђу је позориште било више од професије. А лично, као редитељ, изгубио сам креативног сарадника, инспирацију, следбеника. Као човек изгубио сам највише – оданог пријатеља.

Срђан Карановић: Памтим Ђурђу као изузетно вредну, суптилну и надасве талентовану глумицу. С најмање питања, а с највише могућих резултата је остваривала поверени задатак, односно улогу Секе у серији Грлом у јагоде. Мислим да су такви глумци код нас били ретки и у чијем раду се није видело он што би кројачким речником назвали шав. Није се видело како је нешто урадила јер је то изгледало увек тачно, прецизно и сјајно. Утолико је већа туга због њеног одласка који се догодио у време када све врхунске вредности ове културе полако нестају.

Иван Бекјарев: Ђурђију Цветић памтићу по томе што је била мудра, увек је знала да изброји у себи до десет пре него што би реаговала. Сви смо од ње очекивали паметан савет када смо имали било какву дилему. Памтићу је по томе што је била свестрана глумица, шира публика није познавала све њене таленте. Изванредно је певала, могла је да има сјајну каријеру и у мјузиклима, то је био мањи део њене каријере, иако не и мање успешан. У мјузиклу „Човек од Ла Манче” играла је Дулсинеју и певала фантастично. Била је запажена и у различитим кабареима, још из времена „Комарца”, па и једног од најуспешнијих кабареа „Хоћу-нећу” Дома омладине. Пратио сам читаву ситуацију у вези са њеном болешћу, сретао сам је када је ишла на терапије. Ђурђија Цветић и ја били смо до последњег часа заједно, играли смо у представи „Квартет”, пријемни испит за глуму положили смо заједно, заједно смо студирали и дипломирали. Истога дана примљени смо у Југословенско драмско позориште. Били смо пријатељи од почетка до краја.

Иван Tасовац: У вечност и незаборав отишло је још једно велико име српског глумишта. Ђурђија Цветић била је део генерације глумаца која је успостављала нову поетику и нове стандарде, и тиме оставила неизбрисив траг на домаћој културној сцени. Њене улоге у позоришним представама, филмовима, телевизијским и радио-драмама памтиће не само колеге и критика, већ и публика која ју је поштовала и волела, истиче се у телеграму саучешћа Министарства културе и информисања.