Јужноафричка списатељица и добитница Нобелове награде за књижевност Надин Гордимер умрла је у 91. години. Славна књижевница, како преноси Ројтерс, која је дуго била активна у покрету за укидање расистичке сегрегације, апартхејда, у Јужној Африци, преминула је у недељу у свом дому, у Јоханесбургу.
Надин Гордимер рођена је 1923. у продици јеврејских имиграната из Литваније. Још као тинејџерка развила је склоност према писању, а са 15 година јој је објављена прва прича у локалним новинама. За време студија, а и касније, објављивала је приповетке, а од 1951. постала је редовни сарадник угледног америчког часописа „Њујоркер”. Почела је да се занима за политику после Шарпвилског масакра 1960. године и убрзо је постала један од жестоких критичара апартхејда. Нобелову награду за књижевност освојила је 1991. године, а Букерову награду добила је 1974. године.
Била је блиска с адвокатским тимом Нелсона Манделе, а неко време се чак и прикључила Афричком националном конгресу и крила његове вође од јужноафричке полиције.
Нелсон Мандела је по ослобођењу, 1990. године, међу првим људима затражио да види Надин Гордимер. У својим делима бавила се питањима морала и расизма, посебно у контексту апартхејда у Јужној Африци. Због цензорских закона овог режима биле су забрањене три њене књиге, уз антологију поезије јужноафричких писаца, коју је приредила. Надин Гордимер је речи у својим приповеткама и романима користила као политички протест, а заокупљале су је и теме љубави, мржње и пријатељства, под притиском расне сегрегације. Критичари су је сматрали величанственим епским ствараоцем. Говорила је да јој је једна од првих успомена везана за посету позоришту, у узрасту од три године, да су јој фотографије највеће богатство, да воли Прустово велико дело „У потрази за изгубљеним временом”, као и стваралаштво Чехова и Рилкеа.
Код других највише је презирала расне и родне предрасуде, међу савременицима највише је ценила Нелсона Манделу због његове храбрости и интелигенције. Дубоко је поштовала културу Јужне Африке, њене људе, као и њихову борбу за демократију.
Последњих година Надин Гордимер била је део кампање против ејдса, прикупљајући новац и апелујући на јужноафричку владу да омогући бесплатно лечење за оболеле. Борила се против цензуре, подсећајући на то колико је незамисливо поново је уводити када је толико људи пропатило да би је укинуло. Читавог живота пажњу су јој привлачили мислиоци који су се бавили питањима расподеле правде, моћи и слободе у друштву и последица које та расподела има за појединце. Волела је да чита дела Амоса Оза, припадника израелског покрета за мир, због тога што његова проза преиспитује значења историјског и политичког терета народа. Ценила је и Нагиба Махфуза и Чинуа Ачебеа, због њихове потраге за скривеном страном друштва и људске природе.
На српски језик су преведени њени романи: „Прича мога сина” (1990), „Кућни пиштољ” (1998) „Случајни сусрет” (2001) и „Дођи себи” (2005). „Уметнички израз, који залази испод површине, део је преображаја читавог друштва”, сматрала је. Цитирала је Кафку када је објашњавала смисао писања фикције. Проза је по томе налик на „секиру која разбија залеђена мора у нама”. Један од њених последњих романа „Никога да ми се придружи” говори о жени адвокату која заступа тамнопуте власнике у захтеву да поврате своју земљу у Јужној Африци после апартхејда. Њена јунакиња посветила је живот правди. Надин Гордимер истицала је: „Чињеница је да сам рођена и да сам живела у високо политизованом друштву, а да је значење политичког у том друштву проистекло из појединачних живота.”
М. Вулићевић
Random autor