Новинар, публициста, филмски критичар Богдан Тирнанић преминуо је 16. јануара у Ургентном центру у 68. години. Комеморација је одржана у редакцији НИН-а 19. јануара у 14.00 сати а кремација на Новом гробљу у Београду 19. јануара у 16.30 часова.
Тирнанић је каријеру започео у омладинском листу „Сусрет“, а две деценије је провео у недељнику НИН, у коме је био уредник културе и у једном периоду и главни уредник.
* * *
Тирке, нешто наше
Данас, кад масовно стижу ужасавајуће кратке СМС поруке „Умро Тирке”, пада ми на памет како можда тек сад схватамо, уз те две страшне речи, да је Тирке био једна истинска знаменитост Београда, последњи Мохиканац индивидуализма, први српски феноменолог чије су текстове подједнако читали академици, партијски функционери и обичан народ.
У тим штурим порукама осећа се зрно општег губитка. Као да је с Тиркетом, заувек, отишло нешто важно, и лепо, и добро, нешто наше: нешто наше у вези с Београдом, с новинарством, с људима, нешто наше у вези с памећу, образовањем, нешто наше у вези саскромношћу и нешто наше, на чему смо порасли.
Тек сада као да постаје јасно да је Боги био Београд кога више нема, његов изузетни дух, и као да је с том кратком поруком, један део наше приче, завршен заувек.
Тирке, то је та метафора о Џону Вејну који се појављује сам, на пропланку; то је бар, то је сваки бар,а нарочито Риков бар, то је Богарт у Казабланки, то је сетна мисао о томе како срећу Елзе и Рика квари „онај комуниста, Ласло”. Тирке, то су „Рани радови”, то је побуна у левичарењу, то је, касније, побуна у било ком политичком и друштвеном хору.
Тирке, то је виц да морамо да га титлујемо док говори на телевизији, то је врхунски стил писања, библија читаве једне генерације коју је учио свему – од тога како хода Ален Делон, до значаја клозета играфита, Тирке – то је та дуга и мудра и увек инспиративна расправа у кафанама, то је пиће, то је стидљивост, некада сурова директност. Тирке, то је југословенски филм, то је српски филм;Тирке то је, такође, позориште, то је литература; Тирке, то су текстови који нам отварају очи, то је ново сагледавање стварности у којој он отвара простор да оно што је партији и комунизму неважно – одједном постане важно, друштвено значајно. Тирке, то је та, јединствена побуна хумором, вудиаленовска позиција интелектуалца који у густој шуми партијских правила итема налази свој потпуно другачији, независни пут. Тирке, то је та прича – док су садашњи најгрлатији „бранитељи Европе” седели у градским и централним комитетима, све ломећи главе како да задовоље партијске шефове ибуду још подобнији, Тирке је у Србију уводио Европу и Америку, откривао нам тајну „кока-коле” и Џона Хјустона, феномена „Плејбоја” иСузан Зонтаг, и европске деснице, фармерки и вискија. Кад је Запад постао нека врста идеолошког „бити или не бити”, Тирке је окренуо главу на другу страну.
Тирке, то је успомена на наша последња срећна времена.
Нисмо се видели веома дуго. Али никада нисам пропуштала да га прочитам. Било ми је важно да знам о чему Тирке мисли и пише.
Јер, само сам се њему дивила.
Искрено признајем, као младом новинару, једино ми је било важно шта о мојим текстовима мисли Боги.
Био је највећи новинар и најзанимљивији интелектуалац кога сам упознала.
Нешто наше, добро, заувек је отишло.
Мирјана Бобић Мојсиловић
-----------------------------------------------------------
Тадић: Недостајаће нам Тирке
Председник Србије Борис Тадић изразио је јуче поводом смрти доајена српског новинарства Богдана Тирнанића најдубље саучешће његовој породици. Председник Тадић је Танјугу изјавио да је смрт Тирнанића велики губитак и да ће свима недостајати његово перо. „Изгубили смо Тиркета, врсног новинара, есејисту, писца, али и оштрог критичара актуелних политичких збивања. Недостајаће нам и његово бритко аналитичко перо и дух дорћолског шмекера којим је обележио време у коме је живео”, рекао је Тадић.
-----------------------------------------------------------
Велико име српског новинарства
Један од најоригиналнијих аутора српског новинарства и публицистике Богдан Тирнанић (1941–2009) у својој богатој каријери стекао је, поред популарности код широке читалачке публике, низ струковних награда, међу којима и признање Удружења новинара Србије „Лаза Костић” као најбољи коментатор. Тирнанић је рођен у Београду 14. септембра 1941. године, а новинарством је почео да се бави шездесетих година 20. века. Био је уредник авангардног омладинског часописа „Сусрет”, главни уредник „РТВ ревије”, уредник културне рубрике магазина НИН, главни уредник часописа „Њу момент”, филмски критичар и колумниста, а објављивао је у „Политици”, „Борби”, „Дневном Телеграфу”..., као и у многим листовима бивше Југославије. Добио је и награде „Југ Гризељ” и „Веселко Тенжера”.
Тирнанић је објавио књиге – збирке новинских текстова и есеја „Београд за почетнике”, „Оглед о Паји Патку”..., а прошле године изашла му је последња књига „Црни талас”, о значајном периоду српске кинематографије, у којем је и лично учествовао. Он је играо једну од главних улога, уз Миљу Вујановић и Драгана Николића, у култном филму Желимира Жилника „Рани радови”, који је пре четири деценије освојио „Златног медведа” на фестивалу у Берлину.
Популарни Тирке глумио је и у филмовима „Црни бомбардер”, „Живети као сав нормалан свет”, „Због једне дивне црне жене”, а сарађивао је на сценарију „Дечко који обећава”. Био је редовни посетилац позоришта Атеље 212, са супругом, глумицом Даром Џокић, страствени навијач фудбалског клуба Црвена звезда, а друштво из боемских кафана памтиће га као духовитог саговорника, човека без длаке на језику, што је била и основна карактеристика његовог новинарског стила.
-----------------------------------------------------------------
Главни човек са стране
Када је у септембру 1994. снимљен ТВ спот песме о Београду, где су уз Владу и Бајку међу осталима били и Гага, Преле, Бјела, Која... режисер Аца Жутисместио је Тиркета да седи на плочнику и продаје новине. Хе, нема боље приче о Богдану Тирнанићу од – Београда и новина.
Колико је у непосредној комуникацији био брз, ипак су београдски вицмахери и даље неприкосновени, толико су његови текстови били „пријемчиви први поглед, а убитачни на друго читање”. Баш тако. Ономад, да будем личан, када смо другар и ја написали књигу о потрази за „демократијом”, која је пророчки имала певца (шторано кукуриче) на насловној страни, Тирке је написао рецензију на коју сам и данас поносан. Тада, почетком деведесетих прошлог века, када су се разни размишљали коме да се приклоне, Тирке је био свој, писао текстове који неки нису желели да објаве и тада смислили термин – рециклажа. Ништа се не баца, све што је у фиоци на некога се односи! И све се чува. Па се објави кад дође време, ко схвати разумеће. Поготово они који су попут њега препознавали неке ствари пре него што се догоде.
Кафана, ма ајте,молим вас! Бифе Атељеа 212, ма такође... Без претераног експонирања, а ипак му ништа не промиче, нити икоме опрашта. Главни човек – са стране. Ко није седео с њим кадаје биоопуштен и кадаје, бићу слободан да кажем, био „моја лична филмска енциклопедија”, а сецовао сам много пута на његов суд, томе је џаба причати о ренесансном човеку какав је био Богдан Тирнанић. Јер, ретки су људи који имају ту врсту радозналости која се (буквално) мерила килограмима новина што су их носилипод мишком, као што је то Тирке свакодневно радио. Знам људе штосе диче титулама, школама и факултетима које су завршили – њима цитирам Муција Драшкића који је умео да каже: „Штета, образован, а глуп”, али је мало оних који су попут Тиркета знали да оно што упију тако суптилно „прераде” у прави новински текст. Фалиће ми.
Промашила су га три бомбардовања, како је сам говорио. Био је дете у повоју док су „лете(ле) штуке, лете авиони”, онда га је промашило савезничко бомбардовање 1944, а заједно смо претекли НАТО ракете, са све Арчијем (дугодлаки немачки овчар) који је, смеран ко девојчица једино њему пружао шапу напоздрав. Мало ли је? Памтићу га као човека који је сјајно реаговао, играо је на „прво ћутање”. А онда сео и писао...
Душан Радуловић
Random autor