Филмски продуцент и двоструки добитник Оскара Бранко Лустиг преминуо је јуче у Загребу у 87. години.
Рођен је 10. јуна 1932. године у Осијеку, у време Краљевине Југославије, у јеврејској породици. Говорио је да му је из Осијека остала у успомени река Драва и комарци, а у том граду десио се и његов први сусрет с филмом. Ишли су у биоскоп и гледали Микија Мауса.
Пре почетка Другог светског рата ишао је у јеврејску школу, његови су се кретали у јеврејском кругу и није имао никакав додир са спољним светом. Његова мајка радила је за многа добротворна друштва у Осијеку, учествовала у хуманитарним акцијама, скупљала помоћ за Јевреје у Палестини... Све се променило једне ноћи када је његовим родитељима јављено да морају да напусте Осијек, испричао је својевремено у једном разговору за „Политику”.
– Кад су усташе дошле у Осијек, побегли смо у Чаковец код баке по оцу. Родитељи су спаковали вредне ствари, укрцали смо се на брод и целе ноћи пловили Дравом. Родитељи су мислили да ћемо тамо бити сигурнији и били смо све до јесени 1942. године када су мене и маму одвели у Аушвиц као таоце, јер је отац побегао из Мађарске, где је био позван у војску.
Чим су стигли у Аушвиц, њега и мајку су раздвојили и њих двоје су се срели тек после ослобођења.
– Мени је Аушвиц постао потпуно јасан тек после 1945. године када сам почео да читам о томе – испричао је Бранко Лустиг. – Био је то огроман логор. Сви логори у којима сам био огромни су комплекси са по 250.000 људи. Ја сам имао 10-11 година, ишао сам из бараке у бараку и радио у рудницима угља. Нисам копао руду, већ сам носио воду. Како сам живео? Живео сам из дана у дан, да преживим. Нисам знао колико месеци сам ту, колико година, живео сам само да преживим. Кад би свануло јутро, гледао сам да останем жив тај дан и дочекам ноћ, да преспавам, а следећег јутра све из почетка. Многи логораши су тако живела, осим оних који су били повезани и организовани. Већина је била убијена, и то тако што нису знали да ће се то десити. Рецимо, поведу их на туширање и уместо воде пусте плин...
Много година касније, на снимању филма „Шиндлерова листа” у режији Стивена Спилберга, Бранко Лустиг, продуцент филма, доживео је нервни слом када је видео сцену у којој децу терају у камионе. Прво што му је прошло кроз главу било је да је имао велику срећу што је остао жив, испричао је у поменутом разговору за „Политику”:
– Сетио сам се како смо ми изгледали у Аушвицу и било ми је тешко. Спилберг ми је помогао да се смирим. Иначе сам добро издржао тај филм, јер сам пре тога снимао серију „Ветрови рата”, тако да ми је „Шиндлерова листа” била други посао у вези са том темом.
Управо за филм „Шиндлерова листа”, као и за „Гладијатор” добио је Оскара, а о тој награди је овако говорио:
– Кад пишу о мени, увек кажу да сам добио два Оскара. То фино звучи за биографију, али Оскар и није тако велика ствар. Он је диван оне вечери када га добијете, а већ ујутру је ништа. На крају се сведе на то да увек говорите кућној помоћници: „Немој да га трљаш тако јако.” Ето, само то остане од Оскара! Највише вам остане у сећању моменат док га чекате и кад вам супруга скочи два метра увис кад чује да сте ви добитник. По томе га бар ја памтим.
Бежање из Аушвица, сусрет са мајком, све су то сцене из живота Бранка Лустига, које као да су узете из филма. Његова мајка се онесвестила када је сазнала да јој је син жив. У поменутом разговору за „Политику” Лустиг је испричао да су кад су бежали из Аушвица били готово голи. Уместо одеће имали су вашке, а њега је спасао један господин из Београда, Јово Арсенијевић, заробљеник који је био поручник или капетан у краљевој војсци. Он га је спојио и са мајком, јер је стицајем околности чуо и њену причу, па повезао ствари.
– Јово је био мој анђео чувар, можда бих и умро да њега нисам срео, јер је јако пуно људи умирало у тим условима. Тражио сам га касније у Београду, али мислим да су њега 1948. послали на Голи оток и да је тамо и умро – рекао је Лустиг.
У Америку је први пут отишао 1984. године, а Холивуд му је осим два Оскара донео многе послове, познанства и пријатељства. Пре него што се разболео, живео је између Загреба и Лос Анђелеса.
Г. П.