Ђура Игњатовић, Београђанин из Улице Светозара Марковића, који је читаоцима „Политике” поклањао духовите досетке и мудре савете, преминуо је у 102. години. Од њега ће се у петак у 12.30 часова, на Новом гробљу, опростити уз војне почасти, како и приличи бившем војнику. О чика Ђури смо први пут писали, на предлог комшинице која живи у Америци, поводом његовог стотог рођендана 22. априла 2011. године. Тада је постао наш драги саговорник чије смо погледе на живот, друштвене вредности, политику, књижевност, људе, срећу, радо преносили читаоцима.
Изузетан није био само по дугој линији живота.
Чика Ђура је био жива енциклопедија укоричена духовитошћу и манирима, врсни ученик старе школе лепог понашања, Београђанин узвишеног држања, богат успоменама, доброћудне нарави.
У интервјуу поводом стотог рођендана засенио је екипу „Политике”. Немиран и весео сценски је махао рукама док је стојећи причао анегдоте, вицеве и рецитовао поезију које је чврсто, у тим годинама, чувао у глави. Знао је шале из времена Аустроугарске до данас.
Био је незаобилазан саговорник и пре месец дана, када је закорачио у 102. годину, читаоце је саветовао како да доживе стоту. Причао је о ратовима, изградњи земље, модернизацији, интернету, животу...
„Треба солидно да живе, да не претерују ни у чему. Да раде и поступају смирено, по реду и правилима. Не смеју никада да запоставе фискултуру. Треба да се друже и друже. Времена су друга била, а сада све функционише на брзину. Вредности су се изгубиле, а то уништава човека”, посаветовао је чика Ђура све људе.
Веселог попут дечака, лепо васпитаног и мудрог, памтиће га новинари „Београдске хронике” који су уживали у његовим причама, а издвајамо његово мишљење о политици:
„Не знам шта да кажем на ту тему и радо је прескачем. То је небитно, а капацитет плућа ме издао да бих о томе причао”.
– Био је пун живота све до последњег дана. Тело га је издало, али памет је са њим отишла. Чак ми је, у случају да му се нешто деси, направио листу обавеза које треба да урадим – казала је његова жена Борика.
Љ. П.