Данило Николић (1926), српски књижевник, преминуо је у суботу увече у Београду, саопштило је Удружење књижевника Србије. Кремација је у уторак, у 10 часова, на Новом гробљу у Београду. Рођен је у Сплиту, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Детињство и младост провео је на Косову и Метохији, у Пећи. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду. Радни век провео је у Радио Београду. Био је познат као страсни риболовац. Прву књигу приповедака – „Мале поруке”, објавио је 1957. године, а од књига приповедака запажене су још: „Повратак у Метохију”, „Списак грешака”, „Улазак у свет”, „Проветравање владара” и „Списак званица”. Први роман објавио је 1989. године – „Власници бивше среће”, који је ушао у десет најбољих романа деценије. Аутор је и романа: „Краљица забаве”, „Фајронт у Гргетегу”, „Јесења свила”, „Фотокерамика господина Цебаловића”, „Меликат из Глог” и „Коректор”. Написао је и две књиге мемоарске прозе: „Велика празна река” и „Прах за позлату”. Саставио је антологију: „Последње приче писане руком”. За роман „Краљица забаве” добио је Нолитову награду, награду „Бора Станковић” и награду „Бранко Ћопић”. Добитник је „Андрићеве награде” за књигу приповедака „Улазак у свет” и награде „Меша Селимовић” за књигу „Јесења свила”. За роман „Фајронт у Гргетегу” добио је НИН-ову награду.
Иако рођен у Сплиту, детињство је провео на Косову и Метохији. С носталгијом је говорио о нашој јужној српској покрајини: „У мојим приповеткама и романима, нема ни труна прекора, камоли мржње према том народу, иако је чињеница да су нас прогонили и кад Срби тамо нису били власт, него пригњечена раја. Али, ни њима није лако. Страни насилници, ради својих политичких циљева, довели су их, као и нас, до растројства. Били су пола католици, пола православни. Онда је дошао ислам. А носе и гене наше традиционалне неслоге, јер је цела Дреница, по сведочењу др Јефта Дедијера, из 1912, била приморана да прихвати мухамеданство. Но, све је то прошлост. Садашња невоља са слободним, независним Косовом јесте – Бондстил, који је у његовој утроби. Иначе, требало је да послушамо мудрог политичара и писца Добрицу Ћосића када је предлагао поделу Косова и Метохије. Јер, северни део Метохије, од Дечана до Вучитрна, правом линијом, био је наш, што се може утврдити и овог часа по згариштима српских кућа”.
Времешног Данила Николића прихватили су млади критичари, јер су у њему, како се говорило, препознали постмодернисту. У књижевној пороти, која је својевремено од 320 романа бирала десет најбољих, коју су чинили критичари средње и млађе генерације, прокоментарисао је Николић, у једном од последњих разговора за „Политику”, прошао је и његов први роман – „Власници бивше среће”. До тада, водећа књижевна критика говорила је за њега да је добар приповедач, али да у његовим причама има новинарског и репортерског. Прошла је мода романа тока свести, талас новог француског романа, херметичке прозе, стварносне прозе... Дошао је и прошао постмодернизам. Млади есејисти, пак, говорили су да његову прозу карактерише очаравајућа једноставност приповедања, да су „Власници бивше среће” урађени у форми и са смелошћу коју немају традиционална дела, мада је роман написан старинским краснописом.
НА ВЕСТ О СМРТИ
Писац који је описао меланхолију и радост живота
Љубомир Симовић:
Са Дачом Николићем знам се више од пола века: од почетка шездесетих година, прошлог века, када смо заједно радили у редакцији за Културу Радио Београда, па до последњих сусрета на Дунавском кеју, током минуле јесени. Дача је био један од најблагороднијих и најведријих људи које знам, а то, ведрина и благородност, осећају се и у његовој читкој, однегованој, лепо писаној прози. Умео је Дача у својим прозама да буде и горак, и ироничан, али на један фини и госпотски начин. Оставио је за собом низ значајних књига: „Повратак у Метохију”, „Списак грешака”, „Списак заслуга”, „Власници бивше среће”, „Проветравање владара”..., а ја се надам да је успео да заврши и да овом низу придода и књигу о којој ми је понешто причао током наших последњих сусрета на обали Дунава.
Петар Пајић:
Радили смо у истој редакцији Радио Београда. Био је добар колега и друг, духовит, добронамеран. Радовао се сваком и свачијем успеху. Нарочито се трудио да помогне онима који су вредели, а није имао ко да им помогне. Поред књига које је написао, које ће остати у врху српске књижевности, саставио је и једну антологију која се мало помиње – „Последње приче писане руком”. У антологији су приче које нису приметили званични критичари.
Радивоје Микић:
Мајсторство у причању прича, Данило Николић је стицао слушајући током зимских вечери у Витомирици код Пећи усмене приповедаче. Од њих је наследио и љубав према Метохији, љубав која је била толико велика да би највећи део његовог прозног опуса и могао да се објави под једино тачним насловом: „Повратак у Метохију”, у те рајске пределе детињства и младости. Успео је у својим приповеткама и романима да споји сетно-меланхолично виђење људске судбине и сасвим модерну форму, што му је и омогућило да постане јединствена појава у српској књижевности. Уз урођено, а одавно нестало витештво и доброту, носио је и снажну љубав према књижевности, као средству да се допре до тамног језгра у људском бићу. Био је, као и Бора Станковић, загледан у оно што долази из успомена и што није могуће у ружној свакодневици.
Марко Недић:
Данило Николић је био један од оних наших савремених писаца који је у својим приповеткама и романима најуспешније спајао традиционалне и модерне књижевне поступке и теме, усмену основу приповедања и меланхолију и радост живота. У његовој прози, у којој је као грађу често користио најупечатљивије тренутке из властитог животног искуства, евокација прошлости остваривана је у сенци невеселих и неизвесних слика данашње друштвене и индивидуалне ситуације његових књижевних јунака. Његов емотивни доживљај Метохије и младости проведене у њој, преношен у приповетке и романе руком изворног прозног писца, сведочи о великој љубави према том простору и његовој културној и националној симболици. Евокативна нота његове прозе увршћује га у најзначајније писце српске лирске прозе друге половине 20. и прве деценије садашњег века.
Михајло Пантић:
Данило Николић је писац дугог, тихог, постојаног присуства у савременој српској књижевности, израстао из најбоље традиције нашег реалистичког приповедања коју је на достојан начин продужио и обогатио. Готово никада у првом плану овдашњих разговора о књижевности, чак ни у часовима када је примао најпрестижније награде за прозу, Нинову за роман и Андрићеву за приповетку, његово укупно дело, са вршном тачком у роману „Власници бивше среће” и неколиким антологијским причама, стоји као чврста, незаобилазна тачка поменутог традицијског низа, као беочуг који спаја прошлост и савременост, и стога се препоручује будућности. Жалим за одласком мог Данила, дугогодишњег пријатеља, старијег колеге и саговорника у рибарским и другим приговарањима. Знам да ће у вечном спокоју сањати велику реку и своју Метохију.
Random autor