Добитник Нобелове награде за књижевност, колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес, чије су опчињавајуће приче о љубави и чежњи приближиле Латинску Америку милионима читалаца широм света, преминуо је у 87. години у Мексико Ситију.
Маркес, аутор романа "Сто година самоће", преминуо је у свом дому, а иза себе је оставио супругу и двојицу синова, пренео је АФП.
"Сто година самоће и туга због смрти једног од највећих Колумбијаца свих времена", написао је колумбијски председник Хуан Мануел Сантос на Твитеру.
Узрок смрти писца за сада није познат, али је Маркес почетком месеца провео недељу дана у болници због упале плућа.
Писац, новинар, издавач и политички активиста, Маркес се родио 6.марта 1927. године у колумбијском месту Аркатака, где је до осме године живео са баком и деком, чије су приче оставиле трајан траг на будућег писца.
Славни чилеански песник Пабло Неруда, када је сазнао 1972. да је добио Нобелову награду, рекао да је да би то велико признање требало да припадне Маркесу.
То се коначно догодилом 1982. када је Маркес постао први Колумбијац коме је припало то највише књижевно признање и четврти нобеловац из Латинске Америке.
Иако је у Боготи добио стипендију као талентовани младић да похађа језуитску гимназију, а затим је према жељи родитеља уписао студије права, убрзо се почео бавити новинарством и то га је одвело прво у Мексико, а затим у Европу.
Маркес се сматра најпознатијим писцем магичног реализма, у коме се преплићу митови и магија са реалношћу свакодневне егзистенције.
Својим романима и запаженим радом на филму као сценариста, највише је допринео да латиноамеричка литература дође у центар пажње светске културне јавности.
Његов најпознатији роман "Сто година самоће", који је продат у више од 30 милиона примерака, инспирисан је Маркесовим родним градом који је назвао Макондо.
У њему је описао живот изолованог јужноамеричког места у коме се необични догађаји прихватају као сасвим обични. Прво издање се појавило јуна 1967. и прве седмице је први тираж од 8.000 примерака био продат.
Дело је преведено на десетине страних језика, освојило је више награда, а Неруда га је прогласио да је то "Дон Кихот" нашег времена.
Следе романи међу којима су најпознатији "Јесен патријарха" (1975), "Хроника најављене смрти" (1981), "Љубав у доба колере"(1985), "Сећања на моје тужне курве" (2004).
Иза Маркеса остаје импресивна филмографија, пошто је углавном лично адаптирао своје романе за филм, освајајући награде на фестивалима, али и прзнања као што је амерички "Златни глобус" или "Гоја" (шпански Оскар).
На питања да ли је комуниста, Маркес је увек одговарао да не припада ни једној партији, али није крио да је по опредељењу левичар и да сматра да је за Латинску Америку најпримереније социјалистичко друштвено уређење.
После победе Кубанске револуције отишао је да се упозна са Фиделом Кастром, али није прихватио да се настани на Куби, већ му је стални дом био у Мексико Ситију са супругом, коју је упознао још као 13. годишњу девојчицу, а венчали су се после десетак гоидна. Из тог јединог брака има два сина.
Танјуг