Нови Сад – Стеван –Баја Гардиновачки, првак Драме Српског народног позоришта (СНП), преминуо је у Новом Саду после краће болести. Гардиновачки је рођен у Београду 1936. године, глумачку каријеру почео је пре пет деценија у Народном позоришту у Суботици, потом је играо у Зрењанину, а стални ангажман у СНП-у добио је 1969. године. По одласку у пензију наставио је да игра на сцени матичне куће.
Запажене су његове улоге у Стеријиним комедијама „Покондирена тиква” и „Родољупци”, Нушићевом „Покојнику”, Шнајдеровим „Думанским тишинама”, Ковачевићевој „Клаустрофобичној комедији”... За улогу Момчила Јабучила у представи „Бела кафа” Александра Поповића добио је 1991. године Стеријину награду.
Гардиновачки је, такође, играо у десетак филмова и у већем броју телевизијских драма и серија, као што су „Балкан експрес”, „Највише на свету целом”, „Сва та равница”... За улогу у филму „Стићи пре свитања” Александра Ђорђевића добио је 1978. године Златну арену на филмском фестивалу у Пули.
Добитник је Октобарске награде Новог Сада (1988), више годишњих награда СНП-а, као и највишег признања ове куће златне медаље „Јован Ђорђевић” (1996), награда на Сусретима војвођанских позоришта, на Филмском фестивалу у Нишу и Златног римског новчића за афирмацију и допринос југословенском филму на фестивалу у Врњачкој Бањи.
Публика га је последњи пут испратила са сцене на недавном 56. Стеријином позорју, када је својом пригодном беседом отворио ову најугледнију српску позоришну смотру.
Стеван Гардиновачки рекао је једном: „Из Војводине се мицао нисам, што реко Мика Антић:’Не стидим се дугих гаћа и отегнутог говора’”. И зашто би? Овог другог поготову: био је један од највећих глумаца, тамо где људи помало „отежу” с речима. Ако ћемо право, у младости је он сањао београдске позорнице, али се некако увек десило да су му у последњи час биле предалеко. У међувремену селио се из једног у друго војвођанско позориште и у тим крајевима његова звезда брзо је засијала, а доброг глумца и други лако препознају.
Велики и мали екран су, дабоме, најбоље представили широкој публици Стевана Гардиновачког, и не само као Банаћанина и лалоша. Једна давна улога, епизодна али „златна”, у филму Александра Ђорђевића „Стићи пре свитања”, донела му је 1978. пулску „Арену”. Сам је признавао да је тада схватио да је ушао у свет популарних. Није он више био „споредни лик”. И на Бају, како су га од детињства звали, готово се сручила лавина разноразних награда. И понуда, такође. Некад се догађало, причао је, да у десет драма у годишњој продукцији ТВ Нови Сад он игра у осам.
Своје прво глумачко искуство стекао је као гимназијалац у Зрењанину, изабрали су га за школску представу „Лажа и паралажа”, после које су га многи потапшали по рамену, говорили му да је глумац позив за њега. А млади Баја није био сигуран да и то није некаква „лажа” – и шала. Тај школски Стерија, међутим, као да је за њега био судбински и отворио му пут ка позоришту. Тамо ће га се тек наиграти. Стеван Гардиновачки био је пријатељ многих уметника, а један од колега којих се веома често сећао био је Павле Вуисић, та „људина од човека”, како га је описивао.
Бајина глумачка прича почела је са Стеријом а завршила се овог пролећа последњим аплаузима на сцени – на 56. Стеријином позорју. У „свом” СНП-у Стеван Гардиновачки одржао је малу беседу којом је отворен тај велики празник театра. А публика је могла чути и:„... Вечерас ће се десити једна стварност која је створена а није права, али је она истинита, јер је човекова”.
Вест да више нема Баје, барда истог тог позоришта, нажалост је стварност... Која је права.
-------------------------------------------------------
Гордана Ђурђевић-Димић, глумица:
Баја Гардиновачки је био велики глумац, бард српског глумишта, у рангу Бате Стојковића, Милоша Жутића... Да је којим случајем живео и радио у Београду, сигурно би остварио запаженију каријеру на филму и телевизији. Али, и поред тога, био је велики. Изузетна је била његова енергија којом је пленио на сцени. Сви глумци помало личе један на другога, али он је био истински посебан и непоновљив. Као колега био је коректан, имао је своје мишљење о сваком човеку и свакој појави, а као руководилац Драме СНП-а знао је прецизно да одреди шта је чија улога у ансамблу. За моју глумачку каријеру био је изузетно значајан, и захвална сам вам што сте ми дали прилику да то кажем.
Борис Исаковић, глумац:
Веома сам тужан јер је отишао мој први филмски тата, велики господин глумац који је увек био ту када је требало пружити подршку, али и критику. Важна је била само истина и ништа друго осим истине. И он ју је говорио и са сцене и у животу, увек и свима, не устежући се. Такав је био наш чика Баја. Много смо га волели, и моја жена, и деца, и ја.
M.M.–М. Ш.