Некадашњи генерал Удбе и народни херој Југославије Јово Капичић преминуо је после кратке и тешке болести у 94. години живота.
Капичић је био учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и амбасадор СФРЈ у Мађарској и Шведској. Као заменик министра унутрашњих послова Југославије, обављао је командне дужности везане за Голи оток. Рођен је 2. септембра 1919. године у граду Гаети, у Италији а одрастао је на Цетињу где је завршио основну школу и пет разреда гимназије.
У шестом разреду гимназије био је искључен из школе због учешћа у штрајку гимназијалаца. Без права на редовно школовање приватно се припремао и гимназију и матуру завршио у которској гимназији. До 1941. године је студирао на Медицинском факултету у Београду. И у то време је неколико пута хапшен и затваран. Његов отац је био професор Цетињске богословије и члан Црногорске федералистичке странке.
Јово Капичић се као веома млад укључио у омладински револуционарни покрет. Као петнаестогодишњак примљен је у чланство СКОЈ-а, 1934. године, а две године касније и у чланство Комунистичке партије Југославије. Априла 1941. године, после капитулације Краљевине Југославије, по задатку Партије, упућен је у Црну Гору где, јула 1941. године, постаје члан Окружног комитета КПЈ за Цетиње. Активно је радио на организовању прикупљања оружја, формирању герилских група, јачању организације КПЈ и општим припремама за устанак. Као један од организатора Тринаестојулског устанка у цетињском крају, и члан Окружног комитета КПЈ, био је успешан у дизању и развоју устанка.
Од формирања, 1941. Прве пролетерске бригаде био је њен члан у којој се као политички комесар више пута истакао, поготово у Игманском маршу. Нарочито се истакао у борбама с четницима на сектору Мојковца и Колашина. После ослобођења земље обављао је високе дужности у ресору министарства унутрашњих и иностраних послова. Као генерал УДБЕ, из Вишеграда је координирао хватање Драже Михаиловића, а потом је био упућен у Црну Гору, као министар унутрашњих послова. Био је и помоћник министра унутрашњих послова ФНРЈ. Након резолуције Информбироа, као заменик министра унутрашњих послова Југославије, Александра Ранковића, био је на командним дужностима везаним за Голи оток. Према разним сведочанствима, његова улога у овом периоду је изразито негативна, а о томе је посебно писао бивши логораш Владо Дапчевић који је забележио: „Од њега је зависила судбина људи..„
У време распада Југославије, почетком деведесетих, Капичић се противио Милошевићевој политици и подређеној улози Црне Горе у односу на Србију. Био је међу последњим народним херојима из Другог светског рата. О Капичићу је објављено више књига претходних година у којима је детаљно образлагао дане партизанске борбе као И своју улогу тада И после рата. У жижу јавности Капичић је доспео такође после напада с леђа 12. децембра 2011. око 15 сати на углу улица Станоја Главаша и Цвијићеве у центру Београда. Тај напад оштро је осудила јавност Србије. Он је И тада тврдио да је „Голи оток био неопходан али тамо није било малтретирања и убистава затвореника”. То је изазвало бурне реакције јавности.
Капичић је признао да је на Голом отоку било невиних људи, али је напоменуо да су за то криви судски и други државни органи, а не управа затвора: „Било је хапшења без контроле. Чак трећина је била невино оптужена. Држава дугује извињење тим људима”, рекао је Капичић.
Године 2009-2010 вођена је велика државна потрага за гробом Драже Михаиловића. Јово Капичић је тада изјавио: „И да знам, не бих рекао где је Дража”, да се од њега не би правио култ личности”.
Танјуг