Један од најупечатљивијих играча прве генерације наше репрезентације Срђа Калембер преминуо је у 88. години, у стану у Булевару краља Александра, преко пута „Мадере“, где се доселио још 1937. Није боловао. Отишао је с овог света у сну, вероватно снивајући своју највећу љубав – Црвену звезду, зидине Калемегдана и међ њима јабланове које је ту још 1946. године засадио с Небојшом Поповићем, Бором Станковићем, Милорадом Соколовићем Соколом, Страхињом Алагићем, Васом Стојковићем, Александром Гецом и осталим пионирима Звезде, српске и југословенске кошарке.
Једнако као и успеси на терену, памтиће се и његов врцави дух, мангупски шарм и симпатични сарказам којим је пецкао велике, али и драге противнике и другове из Партизана. Говорио је често да је „кошарка спорт у којем се састају два тима, а углавном побеђује Црвена звезда“, док је „црно – беле“ називао „комшијама државног првака“. Можда је на то имао право више од других, као деветоструки национални првак са „црвено – белима“ (1946-1954), што је и данас рекорд и тог клуба и наше земље. Нико му из Партизана није замерао на таквим коментарима, јер се неретко шалио и на свој и Звездин рачун, а као прави спортиста увек је честитао ривалу на победи.
У кошарку се заљубио на први поглед, 1939. године, у Трећој мушкој гимназији. С поносом је причао у редакцији свог омиљеног листа „Политике“, у којој су његови доласци били празник за уши, да је за време Другог светског рата „служио као семафор“ на утакмицама на Ташмајдану: „Био сам клинац кога су старији оберучке прихватили, па сам тако стављао бројеве на табли, док су кошеве постизали Небојша, Бора, браћа Шапер, Паја Костић, Соко, Кашанин и остали“.
После рата, са свега 17 година, присуствовао је оснивачкој скупштини Црвене звезде, 4. марта 1945. Неколико месеци касније почео је каријеру као члан 12. тима тог клуба, али је недуго затим прекомандован у први па је у септембру 1946. учествовао у освајању титуле на Првом првенству Југославије. Догодине је с репрезентацијом играо на Европском шампионату у Прагу, када смо освојили претпоследње, 13. место. До „Евробаскета” 1953. у Москви био је незаменљив у националном тиму за који је одиграо неколико антологијских утакмица па тако и ону (Југославија – Перу) којом је у Буенос Аиресу 1950. отпочела историја светских шампионата, али и најдужи меч свих времена на првенствима Старог континента: Југославија – Израел, 1953, наша победа после четири продужетка.
После је отишао у Француску и тамо дуже од деценије радио као тренер. По повратку у Југославију сео је на клупу Југопластике с којом је освојио Куп. У Сплиту је упознао некадашњу репрезентативку Наташу Бебић с којом се оженио а затим добио ћерку Ољу. Имао је и унука Филипа.
Последњих година није се често појављивао у јавности. Желео је да га памте „као лафа и срцеломца који је са четири балерине шетао Кнез Михаиловом” и коме је читава земља завидела док је био у вези са Звездином кошаркашицом Љубицом Оташевић (дублерка Софије Лорен у филму „Кључ“), а не као „старкељу и бившег спортског аса”. Ипак, пријало му је кад би га се сетили они до којих му је највише било стало. Зато је био дирнут кад је Кошаркашки савез Србије Бори Станковићу, Лајошу Енглеру и њему поклонио дресове с њиховим презименима уочи Светског шампионата у Истанбулу 2010, али и кад му је Црвена звезда пре два месеца поклонила телевизор, да би у што бољој резолуцији могао да ужива у њеним играма.
Да су га пре неки дан питали за последњу жељу, вероватно би замолио Звездине играче да, уколико могу, победе данас Дарушафаку, па онда све остале редом... Јер – веровали или не – нико није толико волео „црвено – беле“ као Небојша Поповић и он.
Срђа Калембер ће бити сахрањен сутра у 12,30 часова на Новом гробљу, у породичној гробници. Опело је један час раније.
Random autor