Дугогодишњи стални дописник „Политике” из Румуније Милан Петровић преминуо је у 97. години у Букурешту, саопштила је његова породица.
До последњег тренутка остао је веран листу за који је писао дуже од три деценије – непосредно пред смрт читао је управо „Политику”. Омиљен међу колегама, радо виђен у сваком друштву, са биографијом која подсећа на филм, за који дан би напунио 98 година.
Рођен је у Београду (на Дорћолу) 18. маја 1925. Као средњошколац учествовао је у демонстрацијама 27. марта 1941. Био је учесник Народноослободилачке борбе, а из рата је изашао с официрским чином. Завршио је Војногеодетску школу у Београду, а 1946. упућен је у Москву на високе војне студије. Догађаји у вези с Резолуцијом Информбироа затекли су га у Београду. Да би избегао хапшење, пред одлуком Голи оток или бекство на Исток, августа 1948. препливава Дунав код Кладова и емигрира у Румунију. Имао је тада 23. године и није знао ни реч румунског језика. Несуђени геодета променио је и државу и професију.
У новинарске воде запливао је 1949. године, када је у Румунији основан Радио слободна Југославија, који је програм емитовало из Букурешта. У периоду 1950–1954. био је помоћник главног уредника. Скоро 30 година уређивао је програме Радио Букурешта на српском језику.
Када су га седамдесетих година помиловале југословенске власти, већ је имао породицу, двоје деце и није хтео да се врати.
У току политичких превирања у Румунији 1989. године, сврстао се на страну оних који су били против режима Чаушескуа.
У Букурешту је дипломирао новинарство (1957) и филозофију (1962).
За „Политику” је писао више од три деценије.
Добитник је годишње награде „За животно дело” УНС-а (2009) и носилац високог румунског националног ордена „За заслуге” (2004), који му је додељен за допринос развоју румунско-српског пријатељства.
У издању УНС-а 2009. је објављена књига „Дражесни КГБ, јави се!”, коју је Петровић написао заједно са новинаром Радио Београда Драгославом Симићем.
Сандра Гуцијан