Спустила се завеса на један изузетан уметнички живот. Нема више „Принца игре”, ни „Најдивнијег цвета Париза”, како су некаду свету звали нашег Милорада Мишковића.Из београдске фондације са његовим именом јуче су саопштили да је наш највећи балетски уметник преминуо у петак, у болници у Ници, у 86. години живота.
Претесан је простор дневних новина да се у њему до краја испише све оно најзначајније у биографији уметника каква је био Милорад Мишковић. Рођен у Ваљеву, он је већи део детињства провео у Београду. Прво познанство са сценом десило му се у тада чувеном дечјем позоришту „Рода”, где је био мали који пева, свира клавир, виолину и сања да једном постане глумац. С годинама променио се и тај сан: заведен игром на часовима легендарне Нине Кирсанове, кренуо је путевима који су га водили ка великој балетској позорници. Већ са 16 година, он је у Београдском балету. Мада не баш сасвим прописно. Држећи се „закона” свога срца, овај момак слагао је да је пунолетан, чак и фалсификовао документ, само да би га примили у Народно позориште.
И даље..., његова балетска прича тече као на филму. Године 1946. једна наша велика уметничка „репрезентација” послата је, у строгом армијском аранжману, у Париз да одржи концерт у палати Шајо. Са тог успешног гостовања у земљи савезника, како се тада обично говорило, из Града светлости није се вратио млади, лепи играч Мишковић. У тај бег, додуше, није се упустио сам. У дубокој ноћи, из спаваонице, велике попут оних војничких, са стотинак кревета, њих двоје искрали су се из својих постеља и тихо, на прстима, напустили просторију. Колегиница је предложила да иду у хотел, где им је место већ резервисао њен отац генерал–емигрант, али Мишковић се, ипак, радије определио за варијанту уметничке емиграције. Кренуо је својим путем – право у станицу метроа. Међутим, капија је већ била закључана и јутро је дочекао дремајући на клупи у парку.
Али, већ сутрадан, као мало искуснији Парижанин, он навече на време стиже у метро на починак. Ипак, то ноћно царство клошара брзо је напустио. Примљен је на аудицији у Театру Шанзелизе, а са београдским препорукама одлази и у чувени студио Вакер, код Олге Преображенске, тада можда највећег балетског педагога на свету.
У Паризу је, нема сумње, Мишковић нашао својутријумфалну капију игре. Позиви стижу и из Лондона, и са других страна, путујесветом, враћа се у Париз, а кроз ту велику играчку причу редом промичу сјајна имена партнерки: Алисија Маркова, Ивет Шовире, Карла Фрачи, Жанин Шара, Розела Хајтауер... Било му је само 25 година када је основао и сопствену трупу. Постојала је 12 година и на та париска врата закуцали су многи познати београдски и југословенски играчи. Могло би се рећи да је био и амбасадор игре земље на чији је пасошон изгубио право. Повратиће га тек после 16 година (дао му га је наш тадашњи амбасадор, а некад и директор „Политике”, Мита Миљковић) и, као један прави Србин и „Принц игре”, говорио је у шали, у белом „бјуику” стигао је у Београд. И поново је заиграо на сцени своје младости – у Народном позоришту. Нашу публику он је одушевљавао у „Ромеу и Јулији”, „Жизели”, „Хуану од Царисе” Димитрија Парлића и у „Сиду”, којим се представио и као кореограф.
Када је Милорад Мишковић рекао збогом сцени, није то било и збогом игри. Он је дуго радио за Унеско, чије је седиште у Паризу. Два мандата био је на челу Савет за игру Унеска, а потом је проглашен за њиховог доживотног почасног председника.
Из Фондације Милорада Мишковића саопштено је и да ће се кремација обавити у Француској, да би касније његова урна била пребачена у Београд.
М.Ш.
Random autor