Јоханесбург – Нелсон Мандела, икона борбе против апартхејда у Јужној Африци и једна од најутицајнијих политичких личности 20. века, преминуо је у 96. години, саопштио је јуче јужноафрички председник Џејкоб Зума. „Он се сада одмара... он сад (почива) у миру”, рекао је Зума. „Наша нација је изгубила свог највећег сина”, додао је он.
Мандела је преминуо у свом дому од последица продужене плућне инфекције, рекао је Зума у телевизијском обраћању. Јужноафрички председник је саопштио да ће Мандела бити сахрањен уз највише државне почасти и наложио да заставе буду спуштене на пола копља. Мандела (95) је из болнице, где је провео скоро три месеца због плућне инфекције, отпуштен 1. септембра и од тада се налазио у својој кући у предграђу Јоханесбурга.
Танјуг
------------------------------------------
Одлазак глобалне иконе
Желимо мир, али нисмо пацифисти. Ми смо сви милитантни, сви радикални. И то је суштина Афричког националног конгреса (АНК), ослободилачког покрета који се бори за слободу свих наших људи. Не постоји дилема: оружана борба или преговори? Оружаном борбом натерали смо режим апартхејда за преговарачки сто. У тој борби ти си био неустрашив. Волео сам те као сина”, изјавио је Нелсон Ролихлахла Мандела априла 1993. године на сахрани Криса Ханија (51), вође Комунистичке партије ЈАР и „Копља нације” – оружаног крила АНК које је Мандела покренуо 1961. године.
Усред напетих преговора о профилу будуће ЈАР, после 342 године бруталне владавине европске мањине, Мандела је насилном смрћу Ханија остао без прижељкиваног политичког наследника.
Пркосан и животно посвећен борби против апартхејда, легендарни Мадиба се на Ханијевом гробу зарекао да ће заокружити сан који су делили са генерацијама афричких хероја антиколонијалне борбе након Другог светског рата. „Крај борбе није ни близу. Изборићемо се за нову Јужноафричку Републику, лишену глади, болештина и беде… о каквој си ти сањао”, поручио је Мандела опраштајући се од другог најпопуларнијег црног политичара ЈАР.
Годину дана касније, 10. маја 1994. на велелепној инаугурацији у Преторији, Мандела је именован за првог демократски изабраног председника ЈАР.
„Дајемо завет да ћемо изградити друштво у којем ће сви Јужноафриканци, и црнци и белци, моћи да ходају усправно, без икаквог страха у својим срцима, сигурни у своје неотуђиво право на достојанство – нацију попут дуге која је у миру са собом и светом”, поручио је тада Мандела испред „Јунион билдинга”.
Ова два говора, на Ханијевој сахрани и инаугурацији, садрже кључне одреднице политичког ангажовања једног од најславнијих светских бораца за демократију 20. века.
Оружана борба за слободу, и национално помирење ради правичне заједничке будућности – били су животни кредо лидера кога је свет, посебно онај развијенији, у његовим позним деценијама поштовао до, Мандели самом мрске, идолатрије.
„Увек ми је било непријатно што се о мени ствара лажна слика као да сам светац. Никада нисам био светац, ни близу…”, рекао је у једном од небројених интервјуа у којима се 27 година живота проведених на робији ( од тога 18 у „афричком Алкатразу” на острву Робин код Кејптауна) наводи као пример готово натприродне личне и политичке снаге, самодисциплине и издржљивости.
Огорчени противник НАТО бомбардовања Југославије, блиски пријатељ Моамера ел Гадафија, оштар критичар интеревенције „светских полицајаца” у Ираку… Мандела је на кормилу ЈАР – својом одлуком – остао само један мандат (до 1999. године), да би се пет година касније повукао из јавног живота.
Први црни лидер најјаче афричке економије и добитник Нобелове награде за мир (1993. године са последњих белим председником апартхејд режима Вилијамом де Клерком), од 2001. тешко болестан од рака простате и туберкулозе, Мандела је у то време већ увелико био обожаван и слављен широм света.
Његова политичка харизма, прагматичност и визија помирења „нације дугиних боја” са којима је успео да, без хаотичних друштвених напрслина, ЈАР поведе ка демократији, донели су му огромно уважавање и развијеног света.
Деценијама на Западу сумњичен као „комунистички саботер” Мандела је 2008. године коначно скинут са званичне америчке „листе за праћење терориста”!
Неке кључне одлуке и околности појединих преломних потеза остају мистерија.
Како се Мандела 1987. године одлучио да самостално – не обавештавајући ни саборце на робији ни руководство АНК тада у изгананству – приступи једногодишњим соло-преговорима са апартхејд режимом о будућем уређењу државе?
Шта је све Мандела планирао са јужноафричком нуклеарном индустријом при преузимању власти 1994. године?... Оно знано о Мандели већ је прерасло у глобалну легенду.
Рођен јула 1918. године у провинцији Транскеј на југоистоку ЈАР, Мандела је по својим речима од оца Гадле наследио само име Ролихлахла – што на језику њиховог племена Хоса значи „бунтовник”.
Име Нелсон добио је у основној школи методистичке цркве у коју га је послала побожна мајка за коју је целог живота био везан.
Наследни поглавица из краљевске лозе, Мандела је одрастао у селу Куну у Источном Кејпу, где је много касније подигао кућу по угледу на један од затвора у коме је робијао.
Школован за саветника на двору клана Тембу, Мандела је из родног краја пут Јоханесбурга побегао крајем 1940. када је регент-поглавица Далиндијебо покушао на силу да га ожени.
Накратко ноћни чувар у руднику злата, Мандела се у Јоханесбургу први пут сударио са „јужноафричким моделом капитализма у свој његовој разорности”.
Мандела је 1943. године постао члан АНК, да би као први црни студент права на престижном Универзитету Витватерсранд већ 1944. био изабран у Извршни комитет подмлатка АНК.
Победа белих расиста на изборима 1948. године нагнала је Манделу и његове све бројније истомишљенике да руководству АНК предложе „директну акцију”: бојкоте, штрајкове, јавну непослушност према режиму...
Манделин политички успон у АНК није био једносмеран. Противник расно удруженог фронта у даљој борби против апартхејда, Мандела је на партијској конференцији 1951. остао у мањини. Он тада мења мишљење, приближава се КП ЈАР и темељно изучава дела Маркса, Енгелса, Лењина, Мао Цедунга...
Убеђен да „оружани и насилни отпор апартхејду нема алтернативе”, Мандела је Валтеру Сисулуу 1955. године предложио да затраже оружје за герилски рат од Кине, што Пекинг није прихватио.
У међувремену бунт против бруталних закона сегрегације у ЈАР, крваво гушење побуна, завођење ванредног стања, насумична хапшења лидера АНК, међу њима и Манделе без икаквих оптужница заоштрили су борбу против апартхејда до усијања.
Масакр у Шарпевилу марта 1960. године када су режимске снаге безбедности убиле 69 цивила у побуни против „пропусница за црнце”, уверио је Манделу да је сазрело време за оружану побуну и оснивање оружаног крила АНК, под именом „Копље нације”.
По директиви врха АНК, Мандела је фебруара 1962. послат на Панафричку конференцију у Етиопији где је водећим афричким борцима за слободу оног времена изложио несносну политичку ситуацију у ЈАР.
Почетком августа 1962. Мандела је ухапшен и оптужен за саботаже и покушај насилног рушења режима.
На чувеном суђењу Ривонија у Преторији Мандела је 12. јуна 1964. осуђен на доживотну робију. „Током целог свог живота посветио сам се борби афричког народа. Борио сам се против доминације белаца као и против доминације црнаца. Са љубављу сам гајио идеал демократског и слободног друштва у ком сви људи живе заједно у слози и са једнаким могућностима. То је идеал који ћу надам се доживети и постићи. Али ако буде потребно, то је идеал за који сам спреман да умрем”, зарекао се пре скоро пола века Нелсон Мандела.
Тања Вујић