Редовни професор београдског Филолошког факултета на Катедри за југословенске књижевности, и редовни члан Академије наука и уметности Републике Српске, др Новица Петковић преминуо је јуче у Клиничком центру у Београду после кратке и тешке болести у 68. години, саопштила је породица. Место и време сахране биће накнадно објављени.
Танјуг
* * *
Један је од највећих зналаца српске поезије, теоретичар књижевности и књижевни критичар, Новица Петковић рођен је 1941. године у Липљану на Косову. Докторску дисертацију „Лингвистички основи Опојаза” одбранио је 1974. године, а затим је на Универзитету у Сарајеву био професор до 1983. када прелази у београдски Институт за књижевност и уметност, где је 25 година руководио пројектом посвећеном српској поезији 20. века. За редовног професора Филолошког факултета у Београду изабран је 1992. године, где је предавао српску књижевност 20. века.
У свом систематичном проучавању српске књижевности професор Новица Петковић изнова се враћао језику и лингвистици, и био преокупиран унутарњом структуром књижевне грађе. У текстовима наших песника и прозаиста, овај ванредни књижевни тумач покушао је да покаже суштинске разлике између језика поезије и језика прозе, употребе језика у поетском и „непоетском” дискурсу. За заслуге на пољу изучавања српске књижевности награђен је бројним наградама: од прве коју је добио од листа „Младост” за есеј, до најцењеније награде за есејистику „Ђорђе Јовановић”. За критику је освојио награду „Милан Богдановић”, за најбољи рад из историје књижевности награду Матице српске „Младен Лесковац”, за најбољи превод завредио је признање „Јован Максимовић”, а награда Вукове задужбине за уметност Петковићу је припала за његово животно дело, критичко издање Сабраних дела Момчила Настасијевића у четири тома.
Иако су на почецима његовог критичарског рада многи истицали да је реч о једном од најталентованијих и највреднијих младих есејиста и критичара БиХ, сам је често наглашавао да положај тумача књижевности никад није био угодан. Сматрао је да се разнородне ствари могу знати али да се ваљано може мислити и писати само о релативно маломе кругу проблема и појава. Није писао поводом дела, о ономе што га окружује, већ литературу испитао изнутра, по мери њене поетике. У његовој богатој библиографији остаће студије: „Артикулација песме” I-II, „Језик у књижевном делу”, „Од формализма ка семиотици”, „Прилог проучавању ритма и интонације у развоју стиха од романтизма до симболизма”, „Огледи из српске поетике”, „Елементи књижевне семиотике”, „Лирске епифаније Милоша Црњанског”, „Два српска романа”, „Настасијевићева песма у настајању”, „Словенске пчеле у Грачаници” и „Поезија у огледалу критике”. Приредио је критичко издање Сабраних дела Момчила Настасијевића I-IV, a са руског превео капитална дела руске семиотичке културе: Предавања из структуралне поетике и Структуру уметничког текста Јурија Лотмана, као и Поетику композиције, и Семиотику иконе Бориса Успенског.
У културној јавности професор Новица Петковић остаће упамћен по свом укупном научном и педагошком раду, аналитичној мисли, посвећености, истанчаном духу. У сећању његових студената остаће дивна, и увек посећена, предавања из српске књижевности 20. века, која је тихим гласом професор поступно казивао у чувеној сали 34 Филолошког факултета, понирући слој по слој у неисцрпну књижевну традицију, откључавајући младима и она најсложенија дела. Човек посебне харизме и скромности, строг али и пун разумевања, своје академце добронамерно је саветовао да у тумачењу књижевног дела увек пођу од оног нејасног и најтамнијег места у тексту, јер ће их баш оно одвести до његове суштине… Јер, како је размишљао, духовне вредности литературе почињу да зраче тек кад их расветлимо и на дневно светло изведемо.
Подсетићемо стога још једном на професорове речи:
– Не треба заборавити да књижевно дело живи и све новијим и новијим читањима. Ето у то верујем, том се вером браним у овом општем расулу које би да нас распамети… Изгледа да ће ерозија вредности из наше духовне и материјалне културе дуго потрајати. И човек се не уплаши толико спољашњег разорилачког притиска колико унутрашњег разграђивања. Оно из нас самих излази. Зато су за несигурно време у коме већ живимо потребни тихи и стрпљиви радници. И зато се не уздам ни у шта до у стрпљив и методичан рад…
-----------------------------------------------------------
Словенска пчела у Грачаници
Радован Вучковић, академик: Био је изузетно радан, све је обављао са ретком скрупулозношћу, настојећи да сваки посао доведе до перфекције, и у томе је био ригорозан. Познавао је најновија достигнућа из семиотике и теорије информације, умео да прецизно и јасно изведе своје теоријске идеје и оствари више изванредних интерпретација српских писаца, посебно песника. Требало је да уради још много тога. Желео је да напише и једну велику Теорију књижевности, али га је болест у највећем замаху прекинула.
Јован Делић, професор Филолошког факултета у Београду: Био је велики научник, један од највећих које имамо на пољу теорије књижевности, историје књижевности и тумачења књижевног дела. Методолошки усмерен на руски формализам и семиотику, изузетно је допринео развоју методологије науке о књижевности и постао наш водећи семиотичар светског гласа, цитиран у Европи и Јапану. Створио је екипу младих научника окупљених око пројекта поетичких истраживања српске књижевности 20. века на Институту за књижевност и уметност у Београду.
Предраг Петровић, асистент Новице Петковића: Вредност теоријског и критичког рада професора Новице Петковића толика је да његово обимно дело већ сада представља један од темеља наше науке о књижевности. Изузетан и као човек и као професор, он ће у сећању својих сарадника и студената остати као симбол једног бурног времена у коме се наша научна мисао интензивно укључила у савремене европске токове. Било је задовољство и част слушати његова надахнута предавања, разговарати са њим о традицији и култури, читати његове књиге о Бори Станковићу, Милошу Црњанском, Момчилу Настасијевићу, Васку Попи. Словенске пчеле из Грачанице, о којима је писао у једној од својих последњих књига, отишле су на своје последње путовање али су за собом оставиле мед мудрости и љубави.
Славко Гордић, професор српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду: Са одласком Новице Петковића указује се велика празнина у савременој српској књижевној мисли. Његове расправе о руском формализму и структурално-семиотичкој поетици Јурија Лотмана и других руских теоретичара означиле су видан искорак у нашој књижевној науци. Од непроцењивог значаја је Петковићево танано изучавање природе и еволуције поетског израза у стваралаштву Диса, Црњанског и Настасијевића. Кад је о Матици српској реч, Новица Петковић је ову институцију вишеструко задужио као њен дугогодишњи сарадник и посленик. Пре непуну годину дана, овде је објављена и његова веома запажена књига „Поезија у огледалу критике". Сви ћемо се с дубоком захвалношћу и приврженичком оданошћу сећати умног и тихог Новице Петковића, човека нијансе и неисцрпне духовне радозналости.
Душан Иванић, професор Филолошког факултета у Београду: Новица Петковић је у сваком подручју свог рада оставио врхунске резултате, мерљиве најбољим што имамо у српској филолошкој традицији. Најпре као тумач књижевних дела и опуса српских писаца, потом као теоретичар, један од ретких који је имао европски ранг и углед; као текстолог, с приређивачком акрибичношћу највишег нивоа (Настасијевић, Дис, Станковић), као посредник модерне теоријске мисли, најзад као тумач и изврсни преводилац руских семиотичара.
Бошко Сувајџић, управник Катедре за српску књижевност Филолошког факултета у Београду: Одлазак Новице Петковића ненадокнадив је губитак за српску књижевност и српску културу. Научник светског гласа, изузетан педагог, дао је немерљив допринос науци о књижевности. Књиге професора Петковића образац су узоритих научних студија и показатељ истанчаног истраживачког нерва.
Чедомир Попов, академик: Са Новицом Петковићем сарађивао сам на пројекту Српске енциклопедије, у који се Петковић укључио 1996. године. У припреми базе података, коју смо заједно радили, показао се као вредан и изузетно обавештен сарадник. Рад на Енциклопедији обновили смо 2005. када је Новицу Петковића САНУ именовала као свог представника у уређивачком одбору, и том приликом је поново испољио велики ентузијазам поузданог истраживача. Оно што је иза себе оставио огромног је резултата. За цео пројекат и Матицу српску одлазак Новице Петковића представља велики губитак.
Рајко Петров Ного, песник: Многи не знају да је Новица Петковић Косовац, да је рођен у близини Грачанице. И да је то рођење, где смо се сви духовно родили, дубински обележило овог нашег врхунског књижевног теоретичара, историчара и критичара који је свакојака своја знања и умења из белога света монашки и стваралачки упошљавао на нашој књижевности. Нигде се та посвећеничка преданост не осећа као у красном запису „Словенске пчеле у Грачаници", а тако се зове и недавно објављена књига, где се о руковети старих народних косовских лирских песама везе један текст баш онако како стих каже - „Зујале су пчеле Уљаником/око трмке, око своје цркве" - а завршава се сликом „Злаћане пчелице" што души која напушта тело показује „пута у небеса". Књижевност, нарочито поезија биле су Петковићева црква, а у тој цркви он је био та злаћана пчела.
М. С.
Random autor