Данас се навршава десет година од смрти Петру Крдуа, песника, преводиоца, новинара и дугогодишњег председника и уредника Књижевне општине Вршац, који је изненада преминуо 30. априла 2011. године.
Рођен је у Барицама поред Вршца 1952. године, у кући у којој се одувек говорило „више језика”. Из Вршца на универзитетске студије одлази у Београд, на Катедру за румунски језик Филолошког факултета. Потом, у настојању да стекне знања о једном од највећих вајара 20. века – Бранкушију, одлази и у Букурешт где успешно завршава студије историје уметности.
Петру Крду је писао на два језика – румунском и српском. Прву збирку поезије објавио је на румунском у 17. години живота, а две године касније и другу, такође на румунском. Назван „млади Рембо” од румунских књижевних критичара, из истог разлога из којег је Иго младог Рембоа звао „дете Шекспир”, Крду у овим раним, младалачким и разиграним збиркама поезије, уноси нову свежину и остварује јак утицај на модерна кретања у савременом румунском песништву. Потом је уследила двојезична збирка „Pronume/Заменице” (1981), вероватно Крдуова најважнија књига. Том збирком Крду је дошао у видно (и слушно) поље српског читаоца, а у Румунији стекао одређени песнички ауторитет и признање.
Иако ова чињеница многе делује као благослов, она је за Крдуа имала и другу, тамнију страну. Често је говорио да не зна на ком језику пише, да његова поезија „има два оригинала, оба створена у муци”. Ове „муке с језиком”, како је примећено, остварују се кроз Крдуов поглед на свет који настаје „из једног чуђења, огледања и сумње”. Године 1988. излази му збирка „Јагода у клопци”, која налази читаоце и на енглеском језику у преводу Бренде Вокер. Уследиле су драматичне године на простору југоисточне Европе, а Крду 1992. године објављује збирку поезије „У цркви Троја”, прво на српском језику, а затим и на румунском, коју Тања Крагујевић види као „патњу којом се апсолутни мрак претвара у месечев пејзаж, у севање и спектакуларност”.
У каснијим књигама, „Љубичасто мастило” (1997), „Саучесништво” (2003) и „Мој грађански шешир” (2009) наилазимо на „рапсодичне и слободне песме” у којима се нижу најзначајнији Крдуови симболи. Постхумно је КОВ објавио још две његове књиге „Школа изгнанства” (2012) и „Друга историја бића” (збирка лирских есеја, 2019). Истовремено, у Румунији, објављене су му четири збирке поезије код еминентних издавача.
Ако је за Крдуа поезија била живот, онда му је Књижевна општина Вршац била изазов са којим се носио читавог живота, његова „ћелија осаме” где је утопију претварао у стварност. Популарни КОВ настао је на иницијативу Васка Попе 1972. године као удружење писаца и љубитеља књиге из Вршца. Доласком Крдуа на чело, КОВ се прво отвара према Београду, а затим и увелико према Европи, раскриљујући широм врата, према речима Драшка Ређепа, „не само ветровима него и различитим струјама савремене мисли”. Осим најзначајнијих српских аутора, КОВ објављује преводе водећих светских песника: Шимборске, Станескуа, Ружевича, Холана, као и друге значајне писце попут Томаса Мана, Набокова, Енцесбергера, Цветајеву...
Ређају се култне едиције у КОВ-у: „Несаница”, „Атлас ветрова”, „Катедра Стеријана”. Крду тврди да је КОВ мали издавач, јер објављује најмање лоших књига. Године 1986, након сусрета са Емилом Сиораном, оснива „Европску награду за поезију” (награду је, у међувремену, примио 21. добитник, а међу њима је и Томас Транстремер коме је две деценије касније уручена и Нобелова награда). Крду објављује свету да је Вршац нова престоница поезије, и све то уз политичка негодовања тадашњих власти. Данас ова значајна награда носи његово име.
Као новинар на радију РТВ-а објавио је низ значајних интервјуа са „великанима лишеним домовине” (Ана Бландијана). Реч је, наравно, о великој тројци румунских мислилаца и писаца у егзилу: Сиоран, Јонеско и Елијаде.
Поводом десетогодишњице смрти Петру Крдуа, Књижевна општина Вршац објавиће 35. број часописа „Ковине”, који ће у највећој мери бити посвећен управо Крдуу. На страницама овог часописа читаоци ће, између осталог, имати прилике да прочитају песме из Крдуове заоставштине, изводе угледних српских и румунских књижевних критичара о Крдуовом песништву, али и да се упознају са песниковим цртежима и ликовним радовима који су настајали често на маргинама његових рукописа.
Габријел Бабуц