Плодна критичарска активност Слободана Боде Ристића најчвршће се везује за Трећи програм Радио Београда и лист „Политика”, као и часописе „Уметност” и „Трећи програм”. Још као студент, 1965. године, почео је да објављује ликовну критику. Стасао као критичар у време актуелности нове фигурације београдског круга, о којој је 1966. написао један од својих антологијских текстова, он је подржао овај уметнички концепт, што је указало на евентуални критичарски афинитет али и слух за рефлексије времена па и генерацијско разумевање.
Значајан је Ристићев студијски текст „Кретања у оквирима нове фигурације“, из 1977. када је био један од коаутора 5.београдског тријенала југословенске ликовне уметности, тада веома значајне манифестације.
Бода Ристић припада кругу уметничких критичара „Политике” који су обележили своје време и поставили одређене стандарде јасним, изграђеним, доследним, храбрим и бескомпромисним критичарским експликацијама. Његове критике су још увек релевантне, постављени критеријуми издржавају пробу времена, а томе су свакако допринели ерудиција у знаку темељног класичног образовања, таленат, персоналност и професионални ауторитет. Свакако, у скицирању портрета овог ликовног критичара и историчара уметности не мање значаја припада Ристићевом узорном грађанском васпитању, одмереној уздржаности, толерантности и пристојности.
У својим проницљивим рецензијама показао је разумевање за начела класичних ликовних дисциплина, али је мериторно писао и о дизајну, фотографији, о компјутерској уметности још 1974. године. Као критичар на делу тачно је интонирао и дешавања у области концептуалне уметности подржавајући у својим освртима делатност Студентског културног центра, значајног пункта нове уметничке праксе седамдесетих година 20. века.
Писао је о ретроспективним, проблемским или самосталним изложбама у Београду и другим центрима ондашњег југословенског културног простора, превазилазио је локалне критеријуме и залагао се за креативне стандарде по којима се критичарска експликација заснива на неприкосновеном суду.
У својим критикама, освртима и огледима непогрешиво је препознавао јединствен израз јаких ауторских појава као што су Матија Вуковић или Олга Јеврић.
Разуђене проблемске целине о којима је писао прве две деценије свог интензивног критичарског деловања (1965–1984) представљене су 2003. у књизи „Време без илузија“, значајној едицији АРС Фигура. Тим поводом су Ристићев креативни критичарски профил и интелектуални потенцијал евалуирани јер ова књига, својеврсни поучник, афирмише модел критичарске аутономности која исцрпним аргументацијама (примерено медију радија и дневних новина) и селективним избором повода прати уметничка збивања. У својим рецепцијама феномена и релевантних опуса овај критичар анализира уметнички језик али и културни и друштвени контекст. Сећамо се парадигматичног критичара на делу и текста поводом контроверзне београдске изложбе Миће Поповића одржане 1979. године.
Његова професионална амбиција није била видљива а наредних деценија Бода Ристић усваја лаганији темпо и дискретну присутност; његова улога оштрог критичарског ока из првог реда модификовала се у мало дистанцираног културног посленика, позицију уредника који повремено пише али несебично негује рад млађих колега, настављајући тако дискретнију форму своје критичарске мисије. Један од последњих Ристићевих радова јесте студија о сликарству Владислава Тодоровића Шиље из 2010, а поводом циклуса проблемских изложби о енформелу.
Грађанске вредности на којима је одрастао обележиле су и његов господски стил живота. Живео је у кругу породице и верних пријатеља, занет креативним вредностима. Као сви домаћини, волео је ритуал одласка на Каленића пијацу.
Културан и образован, дискретан и љубазан, давао је другачији тон разговорима, сусретима; волео је да говори о идејама, идеалима, појавама. Никада није говорио лоше о другима. Задржавајући до краја персонални и професионални интегритет, није стварао ни сопствену уметничку колекцију.
Текстови Боде Ристића емитовани током деценија на Трећем програму Радио Београда морају бити публиковани, то је наш професионални и грађански дуг.
Љиљана Ћинкул