Изабрали смо човека са најбољим гласом у Београду да игра улогу Жана Валжана, најјачег човека Француске.Песма „Доведи га кући” из мјузикла „Јадници” често се пева на сахранама истакнутих појединаца широм света. Тако је певана и на сахрани познатог фудбалера Џорџа Беста у Северној Ирској. „Јадници” су музичка драма о жртвовању. Песма „Доведи га кући” је о искупљењу, нади, слави и могућности да Бог који прашта исправи ствари које су пошле у погрешном правцу.
Разговарајући о песми „Доведи га кући”, Зафир и ја смо дошли до закључка да се у њој Жан Валжан посвећено моли, али и да у интерпретацији он мора допустити да га та мелодија духовно обузме. Све је то Зафиру било потаман, сем чињенице да је Валжан писан као тенорска улога, а он сам је баритонски глас. За такве ствари била је неопходна интервенција на партитури, а носиоци ауторских права из Велике Британије су по том питању били веома захтевни. Ипак, кад су чули снимак Зафирове интерпретације и прочитали његову биографију, сагласили су се да Хаџиманов може да пева „Доведи га кући” на свој начин.
За поставку „Јадника” у „Мадленијануму” 2007. године, била нам је неопходна права подела. Трагали смо за људима који могу да подједнако добро певају и играју ове земљане, сиромашне, необичне људе. Неки од изабраних актера били су веома добрих глумачких могућности, док су неки били и сјајни певачи. Зафир Хаџиманов је имао оба дара у великим количинама: био је суверен у глумачком изразу и доминантан у музичкој интерпретацији. Уз то, имао је и велико искуство у музичком театру. Умео је да уђе под кожу ликова које је играо, али он је улазио и под кожу музике, и то не само као певач већ и као музичар. Изабрали смо човека са најбољим гласом у Београду да игра улогу Жана Валжана, најјачег човека Француске.
Због распона радње од двадесет година и енергије коју морају да имају током трочасовне музичке представе, улогу Жана Валжана обично играју глумци у петој деценији, чак и млађи. Зафир је ову премијеру одиграо у 64. години, као најстарији глумац певач који је икада наступио у једној од најзначајнијих улога светског мјузикла. Хаџиманов је имао дубоку емпатију према људској трагедији и судбини малог човека. Он је осећао интензитет музике и дозволио да га она инспирише, а ту инспирацију преносио је на читав ансамбл. Без њега, београдски „Јадници” не би били могући, а он сам је улогу Валжана обележио својом несвакидашњом персоналношћу.
Успех овог мјузикла на сцени „Мадленијанума” лежи у томе што постоји публика која је ту већ гледала представу и жели да је види поново, али и велики број оних који је гледају први пут. Представу су видели и странци који су београдске „Јаднике” гледали после Лондона и Њујорка. Уз комплименте ансамблу представе, обавезне су биле похвале за глумачко-певачке вештине Зафира Хаџиманова, као и за завидан ниво његовог енглеског језика.
Својом интерпретацијом Хаџиманов је донео јаке емоције сликовитог страдања и победе и тако допринео да представа буде радо гледана и вољена. После шест година извођења, позориште је одлучило да је обнови. Промењена је оркестрација и припремљена је замена за неколико улога. Међу њима је био и Жан Валжан. Зафир је тешко прихватио ову одлуку. Као да је осећао неку врсту власништва у односу на овај мјузикл.
Данас, када седим у мраку позоришне сале и уживам у свим начинима како млади певачи изводе своје улоге, чини ми се да чујем и моћни глас Зафира Хаџиманова који се пробија из таме сећања. Као да га овај мјузикл поново доводи кући – позоришту.
Небојша Брадић