„Имам срећу да сам радио доста филмова који су били поприлично гледани и филмова који су били у номинацијама или добијали награде. Искрено, неки тачан број и не занима ме. Ја живим за сутра. Лепо је било све што је прошло и што сам доживeо толико година”, говорио је претходних година познати глумац Мустафа Надаревић, који је прекјуче преминуо у Загребу.
Наглашавао је му да је било угодно да снима већину филмова које је радио, јер су и екипе и услови били изврсни. Имао је искуства и с лошом продукцијом, али је истицао да његова „машина заборава за ружно” добро ради, па се сећа само лепих послова. Колеге истичу да је био духовит, да је имао животну еротичност и да је до последњег дана радио.
Познати глумац рођен је 1943. године у Бањалуци, дипломирао је глуму на загребачкој Академији за казалишну уметност, а позоришну каријеру почео као члан Загребачког казалишта младих. Постао је стални члан ансамбла Хрватског народног казалишта у Загребу 1969. Играо је у остварењима: „Отац на службеном путу”, „Већ виђено”, „Заборављени”, „Ничија земља”, „Глуви барут”, „Нафака”, „Kиклоп”, „У раљама живота”, „Луд, збуњен, нормалан”... За улогу у филму „Глембајеви”, у којем је тумачио улогу Леона Глембаја, награђен је Златном ареном.
Kао редитељ дебитовао је 1992. представом „Лет изнад кукавичјег гнезда” и од тада је поставио више комада, између осталих „Балканског шпијуна”, „Забуне” и „Хасанагиницу”.
‒ Као млад био сам изванредно неодговоран. Већ на почецима говорили су ми да сам талентован. А ја сам заборавио да је таленат без рада ништаван и много година нисам радио ни на себи ни на улогама. Променио сам се кад сам добио кћерку. Одлучио сам да радим и зарађујем као сваки други отац. Нисам хтео да ме се моје дете срами. Нисам хтео да кад деца причају шта су им родитељи, а моја кћи каже да сам глумац, њу питају – а који глумац. Прихватио сам се посла и схватио да је таленат заправо голема количина рада на себи и на својој улози. Тек кад си спреман, онда можеш бити опуштен и играти се било на сцени, било пред камером. Kад је глумац неспреман, не гледа партнера у очи, не слуша га. Па ни у животу не слушамо друге. Али кад сте спремни, чак и ако заборавите текст, довољно вам је да слушате партнера и разговарате са њим. Но, то захтева пуно труда ‒ истицао је Мустафа Надаревић.
Посао га је водио по целој Југославији. Путујући, како је рекао, имао је прилику да уочи да смо се сви променили и да су сви догађаји на овим просторима оставили траг у нама.
‒ Искуство ми, међутим, показује да су прави људи у сваком смислу остали прави, без обзира на оно што се десило ‒ рекао је.
На питање какве су његове емоције према Београду, да ли је то и данас његов град, једном приликом је истакао:
‒ Ни Београд, ни Загреб, ни Сарајево, ни сви други лепи градови, нажалост, нису више „наши”. Све више и више су „њихови”. Пре свега, сви су преко лешева и људске патње постали главни градови, сви имају своје државице, и били би најсрећнији кад би остали сами и чисти, да се лепо могу, коначно, разрачунати и обрачунати између себе. Ето, то је само делић мојих емоција према нашим градовима данас. После овога изреченог, знам да ми нећете веровати да сам оптимиста. А верујте да јесам.
Надао се да нећемо поновити пакао деведесетих.
‒ Престрашно би било да људи поново полуде, боље да дође до смака света ‒ закључио је глумац који је каријеру стварао на простору Југославије.
Random autor