Novinar Jaša Almuli preminuo je prošlog četvrtka u Londonu, u 96. godini života. Nedavno je, 25. avgusta, na stranicama „Politike” posvedočio kako je 1989, na svoju ruku, predložio Milovanu Đilasu da izvrši puč i tako, možda, spasi Jugoslaviju od razbijanja i raspada.
Ova epizoda iz dugog i burnog Almulijevog života, decenijama predanog poslu novinara, svedoči o njegovom karakteru i govori o spremnosti da u okolnostima uskovitlanih istorijskih zbivanja bude predan opštem dobru, „društvenoj akciji”, kako je to označavano u nekim ranijim vremenima.
U ovom svetlu treba posmatrati i javni angažman Jaše Almulija, koji je i pod teretom godina, ophrvan i zdravstvenim problemima,vodio važne sporove u uglednim anglosaksonskim listovima, kada bi prepoznao da neko Srbe prikazuje u nezasluženo ružnom svetlu, a Srbiju kao nekakvu „crnu rupu” koja u sebe usisava maltene sve nepodopštine današnjice.
Sa svoje londonske osmatračnice, Almuli je jasno razaznavao složene nijanse velike slike današnjeg ružnog sveta, prepoznajući da se u tom svetu odveć često zaboravlja na temeljne ideje i načela slobode, istine i pravde, da se njima manipuliše,da veliki i moćni, uvek gladni gospodarenja drugima, tim idejama i načelima ogrću i svoje najsurovije poteze.
Posvećen u poslednjih četvrt veka dokumentovanju holokausta, razgovorima s Jevrejima preživelim tokom Drugog svetskog rata na tlu velike Jugoslavije i Grčke, Almuli je utrošio ogromnu energiju da bi sačuvao njihova svedočanstva, ali je istovremeno, u pet knjiga objavljenih razgovora, jasno ustajao protiv sve snažnijih nastojanja da slika prošlosti bude revidirana i prilagođena ideološkim i političkim potrebama današnjih centara svetske moći.
Kao ličnost koja je u ranoj mladosti iskusilakakve su „crne rupe” civilizacije bile fašizam i nacizam, Jaša Almuli se dosledno suprotstavljao i teoriji, olako formulisanoj u proteklih tridesetak godina, da su nacizam i komunizam – isto.
Zašto bi se on, inače, u burnim godinama pre Drugog svetskog rata, opredelio za to da bude na strani levice, da bude i komunista, duboko uveren, kao i mnogi drugi, da je to njegov izlaz.
Vođen uverenjem da se takvim izborom stavio na bolju stranu istorije, ulagao je veliku energiju da do poslednjeg daha ostane na toj boljoj strani, uz podrazumevajuće, nužne transformacije sopstvenih uverenja, otvoren za istinu da su one logična posledica hoda istorije, koju nije moguće zarobiti u okove ideoloških i političkih dogmi.
Poslednjih desetak godina života prilježno jepratio izveštavanje medija i analize o Srbiji, tako često opterećene predrasudama svakojake vrste. Prepoznajući koje od njih imaju manju težinu, a koje mogu imati dalekosežne posledice, Almuli se štedro upuštao u njihovo opovrgavanje, često čineći to i preko stranica „Politike”.
Taj njegov javni angažman krasili su duboki zahvati, ukazivanje na istorijske korene određenih fenomena ioslanjanje na najkvalitetnije izvore kritičke istoriografije.Vođen raskošnom snagom sopstvene analize, jasnim, argumentovanim iskazima, nadmoćno je potirao stavove revizionističke nauke i jeftine, neodržive zaključke o tekućoj svakodnevici Srbije, skovane u laboratorijama za manipulisanje javnim mišljenjem.
Tokom poslednje decenije života, Jaša Almuli kao da je opet preuzeo na sebe obaveze vrhunski osposobljenog i prodornog dopisnika, koji vidi dublje i dalje, kao onomad, kada je u godinama posle Drugog svetskog rata bio izveštač „Tanjuga” iz Južne i Severne Amerike, ili kada je bio spoljnopolitički komentator „Borbe”, od koga su obaveze često zahtevale da bude na strani, a čije su analize privlačile veliku pažnju ne samo domaćih i stranih kolega, nego i stručnjaka drugih profila.
Pre nego što sam na stranicama „Politike”, povodom Almulijevog 95. rođendana,25. avgusta, u prigodnom tekstu objavionekoliko detalja iz tog burno odživljenog života, pominjali smo i mogućnost da se na stranicama našeg lista nađe i neka vrsta njegovog memoarskog svedočenja.
„Ostavićemo to za neka bolja vremena, ako ih uopšte bude”, rekao mi je Jaša Almuli.
Bilo je očito da stanje njegovog zdravlja nije dobro, ali ga nisam ništa pitao. Tada još nije znao da boluje od raka pluća koji mu je dijagnostifikovan pre tri nedelje. Sada mi je jasnija i borba koju je vodio protiv bolesti tokom proteklih nekoliko meseci. Napustio je ovaj svet u miru i okružen porodicom.
Slobodan Kljakić
Random autor