Новинар Јаша Алмули преминуо је прошлог четвртка у Лондону, у 96. години живота. Недавно је, 25. августа, на страницама „Политике” посведочио како је 1989, на своју руку, предложио Миловану Ђиласу да изврши пуч и тако, можда, спаси Југославију од разбијања и распада.
Ова епизода из дугог и бурног Алмулијевог живота, деценијама преданог послу новинара, сведочи о његовом карактеру и говори о спремности да у околностима усковитланих историјских збивања буде предан општем добру, „друштвеној акцији”, како је то означавано у неким ранијим временима.
У овом светлу треба посматрати и јавни ангажман Јаше Алмулија, који је и под теретом година, опхрван и здравственим проблемима,водио важне спорове у угледним англосаксонским листовима, када би препознао да неко Србе приказује у незаслужено ружном светлу, а Србију као некакву „црну рупу” која у себе усисава малтене све неподопштине данашњице.
Са своје лондонске осматрачнице, Алмули је јасно разазнавао сложене нијансе велике слике данашњег ружног света, препознајући да се у том свету одвећ често заборавља на темељне идеје и начела слободе, истине и правде, да се њима манипулише,да велики и моћни, увек гладни господарења другима, тим идејама и начелима огрћу и своје најсуровије потезе.
Посвећен у последњих четврт века документовању холокауста, разговорима с Јеврејима преживелим током Другог светског рата на тлу велике Југославије и Грчке, Алмули је утрошио огромну енергију да би сачувао њихова сведочанства, али је истовремено, у пет књига објављених разговора, јасно устајао против све снажнијих настојања да слика прошлости буде ревидирана и прилагођена идеолошким и политичким потребама данашњих центара светске моћи.
Као личност која је у раној младости искусилакакве су „црне рупе” цивилизације биле фашизам и нацизам, Јаша Алмули се доследно супротстављао и теорији, олако формулисаној у протеклих тридесетак година, да су нацизам и комунизам – исто.
Зашто би се он, иначе, у бурним годинама пре Другог светског рата, определио за то да буде на страни левице, да буде и комуниста, дубоко уверен, као и многи други, да је то његов излаз.
Вођен уверењем да се таквим избором ставио на бољу страну историје, улагао је велику енергију да до последњег даха остане на тој бољој страни, уз подразумевајуће, нужне трансформације сопствених уверења, отворен за истину да су оне логична последица хода историје, коју није могуће заробити у окове идеолошких и политичких догми.
Последњих десетак година живота приљежно јепратио извештавање медија и анализе о Србији, тако често оптерећене предрасудама свакојаке врсте. Препознајући које од њих имају мању тежину, а које могу имати далекосежне последице, Алмули се штедро упуштао у њихово оповргавање, често чинећи то и преко страница „Политике”.
Тај његов јавни ангажман красили су дубоки захвати, указивање на историјске корене одређених феномена иослањање на најквалитетније изворе критичке историографије.Вођен раскошном снагом сопствене анализе, јасним, аргументованим исказима, надмоћно је потирао ставове ревизионистичке науке и јефтине, неодрживе закључке о текућој свакодневици Србије, сковане у лабораторијама за манипулисање јавним мишљењем.
Током последње деценије живота, Јаша Алмули као да је опет преузео на себе обавезе врхунски оспособљеног и продорног дописника, који види дубље и даље, као ономад, када је у годинама после Другог светског рата био извештач „Танјуга” из Јужне и Северне Америке, или када је био спољнополитички коментатор „Борбе”, од кога су обавезе често захтевале да буде на страни, а чије су анализе привлачиле велику пажњу не само домаћих и страних колега, него и стручњака других профила.
Пре него што сам на страницама „Политике”, поводом Алмулијевог 95. рођендана,25. августа, у пригодном тексту објавионеколико детаља из тог бурно одживљеног живота, помињали смо и могућност да се на страницама нашег листа нађе и нека врста његовог мемоарског сведочења.
„Оставићемо то за нека боља времена, ако их уопште буде”, рекао ми је Јаша Алмули.
Било је очито да стање његовог здравља није добро, али га нисам ништа питао. Тада још није знао да болује од рака плућа који му је дијагностификован пре три недеље. Сада ми је јаснија и борба коју је водио против болести током протеклих неколико месеци. Напустио је овај свет у миру и окружен породицом.
Слободан Кљакић
Random autor