Istinski značaj jednog ljudskog života meri se time koliko je drugih ljudi određena ličnost dotakla i u njihovom duhu ostavila svoj osobeni znak. Po tome je nedavno preminuli Milan Vlajčić jedan od najbogatijih ljudi na svetu, zato što je svojom erudicijom, ingenioznošću i jedinstvenim načinom mišljenja uticao ne samo na generacije čitalaca već i na srpsku kulturu uopšte. Nekima od nas doslovno je svojom dobrotom spasio život u ključnim trenucima kada se svet rušio. Tako veliko srce nikada ne umire.
Malo ko je umeo da takvom mladalačkom strašću do samog kraja voli i da razume različite stvari, književne klasike, kao i savremenu književnost – koja progovara kroz bunt, psovku i sleng, da sluša džez i rokenrol, da gleda televiziju i predano prati Radio Beograd, da u jednom kratkom razgovoru prođe kroz čitavu istoriju filma.
Malo ko to može i zna...
Veliki broj prijatelja Milana Vlajčića okupio se juče na „Dorćol placu” da mu ukaže počast i odanost, znajući da će sećanje i ljubav trajati mnogo duže od jedne komemoracije. Dok su govorili Željko Bodrožić, ispred Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a zatim i Ivan Čolović, Radmila Stanković i Petar Popović Peca, u trenucima kada su reči postajale preteške, pogled je padao na karikaturu Dušana Petričića na kojoj je naš Vlaja zadržao svoj rableovski i vinaverovski duh, i sa koje kao da zvižduće onu staru Koltrejnovu „My Favorite Things”. A voleo je život, kulturu, umetnost, ljude, razgovore.
Željko Bodrožić o našem Vlaji govorio je kao o vrsnom novinaru od koga se moglo učiti o lepoti pisane reči, o nepotkupljivosti i etičnosti, o toleranciji i o tome kako se brani novinarska profesija.
Po njegovim rečima, Milan Vlajčić bio je jedan od suosnivača NUNS-a, a u vreme sunovrata novinarske profesije, on je bio etički orijentir. Kako je naglasio Bodrožić, Vlajčić je svoje znanje uvek delio sa drugima, posebno sa mlađim kolegama, oni su na njega uvek mogli da računaju.
– Kao odani i savesni član NUNS-a, uvek je znao da novinarstva nema bez morala i časti, bez slobode, niti bez kritičkog stava – zapazio je Bodrožić.
Ivan Čolović Vlajčića vidi kao neumornog stvaraoca dnevne brze novinske književnosti; eseja i kritika koji su nastajali kao po nekom zavetu, tokom 50 godina, kao u dahu. Konstantno pisanje o književnosti i filmu, po Čolovićevim rečima, bila je za Vlajčića obaveza, to neprekinuto „prokletstvo pisanja” u mikroesejima, „haiku” esejima, kako ih je zvao, o kulturi i ideologiji, društvu i politici, uz jednu stilsku i etičku koherentnost, ali i tematsku raznolikost. Kao jedna saga o junacima i banditima, delima i nedelima u kulturi.
– Bio je šarmantan, erudita, tolerantan, ali nepotkupljiv intelektualac – istakao je Čolović.
Radmila Stanković o Vlaji je govorila pre svega kao o velikom i hrabrom, obrazovanom, novinaru. Od prvog trenutka njihovog poznanstva ispred Šumatovca (a upoznao ih je Vlada Bulatović Vib), kako je ispričala, do nekoliko dana pred njegovu smrt, poklanjao joj je knjige, kao što je „Melanholija otpora” Lasla Krasnahorkaja, prepričavao anegdote iz filmskog sveta, poput one sa čuvenim rediteljem Paradžanovim.
Podsetila je ona i na vreme devedesetih godina prošlog veka, kada je pisanje po savesti značilo i mnogo manju platu od one koju su imali novinari „koji su ispunjavali lake muzičke želje”. Na dane u kojima je Vlajčić pred Gradskim komitetom branio pisce poput Dobrice Ćosića i Ivana Ivanovića. Po rečima Radmile Stanković, Vlajčić je hvalio knjige ljudi koje nije voleo, ali mu je još teže bilo da pohvalno piše o delima prijatelja koja hvalu ne zaslužuju. Zato je priznao da je vremenom imao sve manje prijatelja… Malobrojni izuzeci bili su Žika Pavlović, Makavejev, Gordan Mihić.
U jednom intervjuu za „Nin” priznao joj je da bi voleo da odsvira 32 Betovenove klavirske sonate poput Horovica, da i dalje uči od Montenja, Rablea, Svifta i Beketa, da je zahvalan ocu, majci, svojoj Duški…
Petar Popović podsetio je na to koliki je gubitak za jednu malu kulturu kakva je naša, kada gotovo istovremeno odu Velja Pavlović, Vlajčić, Peđa Vranešević, Stevan Tontić. Ukazao je na vreme kada je „Politikina” rubrika „Kultura” bila svetionik i kada je mislio da iza Vlajčićevog imena stoji grupa znalaca za različite oblasti. Međutim, kada ga je upoznao, a Vlaja mu poverio uređivanje nedeljne muzičke strane u „Politici”, prepoznao je u njemu predstavnika časnog novinarstva.
Nikada ga nećemo zaboraviti.
Random autor