Истински значај једног људског живота мери се тиме колико је других људи одређена личност дотакла и у њиховом духу оставила свој особени знак. По томе је недавно преминули Милан Влајчић један од најбогатијих људи на свету, зато што је својом ерудицијом, ингениозношћу и јединственим начином мишљења утицао не само на генерације читалаца већ и на српску културу уопште. Некима од нас дословно је својом добротом спасио живот у кључним тренуцима када се свет рушио. Тако велико срце никада не умире.
Мало ко је умео да таквом младалачком страшћу до самог краја воли и да разуме различите ствари, књижевне класике, као и савремену књижевност – која проговара кроз бунт, псовку и сленг, да слуша џез и рокенрол, да гледа телевизију и предано прати Радио Београд, да у једном кратком разговору прође кроз читаву историју филма.
Мало ко то може и зна...
Велики број пријатеља Милана Влајчића окупио се јуче на „Дорћол плацу” да му укаже почаст и оданост, знајући да ће сећање и љубав трајати много дуже од једне комеморације. Док су говорили Жељко Бодрожић, испред Независног удружења новинара Србије, а затим и Иван Чоловић, Радмила Станковић и Петар Поповић Пеца, у тренуцима када су речи постајале претешке, поглед је падао на карикатуру Душана Петричића на којој је наш Влаја задржао свој раблеовски и винаверовски дух, и са које као да звиждуће ону стару Колтрејнову „My Favorite Things”. А волео је живот, културу, уметност, људе, разговоре.
Жељко Бодрожић о нашем Влаји говорио је као о врсном новинару од кога се могло учити о лепоти писане речи, о непоткупљивости и етичности, о толеранцији и о томе како се брани новинарска професија.
По његовим речима, Милан Влајчић био је један од суоснивача НУНС-а, а у време суноврата новинарске професије, он је био етички оријентир. Како је нагласио Бодрожић, Влајчић је своје знање увек делио са другима, посебно са млађим колегама, они су на њега увек могли да рачунају.
– Као одани и савесни члан НУНС-а, увек је знао да новинарства нема без морала и части, без слободе, нити без критичког става – запазио је Бодрожић.
Иван Чоловић Влајчића види као неуморног ствараоца дневне брзе новинске књижевности; есеја и критика који су настајали као по неком завету, током 50 година, као у даху. Константно писање о књижевности и филму, по Чоловићевим речима, била је за Влајчића обавеза, то непрекинуто „проклетство писања” у микроесејима, „хаику” есејима, како их је звао, о култури и идеологији, друштву и политици, уз једну стилску и етичку кохерентност, али и тематску разноликост. Као једна сага о јунацима и бандитима, делима и неделима у култури.
– Био је шармантан, ерудита, толерантан, али непоткупљив интелектуалац – истакао је Чоловић.
Радмила Станковић о Влаји је говорила пре свега као о великом и храбром, образованом, новинару. Од првог тренутка њиховог познанства испред Шуматовца (а упознао их је Влада Булатовић Виб), како је испричала, до неколико дана пред његову смрт, поклањао јој је књиге, као што је „Меланхолија отпора” Ласла Краснахоркаја, препричавао анегдоте из филмског света, попут оне са чувеним редитељем Параџановим.
Подсетила је она и на време деведесетих година прошлог века, када је писање по савести значило и много мању плату од оне коју су имали новинари „који су испуњавали лаке музичке жеље”. На дане у којима је Влајчић пред Градским комитетом бранио писце попут Добрице Ћосића и Ивана Ивановића. По речима Радмиле Станковић, Влајчић је хвалио књиге људи које није волео, али му је још теже било да похвално пише о делима пријатеља која хвалу не заслужују. Зато је признао да је временом имао све мање пријатеља… Малобројни изузеци били су Жика Павловић, Макавејев, Гордан Михић.
У једном интервјуу за „Нин” признао јој је да би волео да одсвира 32 Бетовенове клавирске сонате попут Хоровица, да и даље учи од Монтења, Раблеа, Свифта и Бекета, да је захвалан оцу, мајци, својој Душки…
Петар Поповић подсетио је на то колики је губитак за једну малу културу каква је наша, када готово истовремено оду Веља Павловић, Влајчић, Пеђа Вранешевић, Стеван Тонтић. Указао је на време када је „Политикина” рубрика „Култура” била светионик и када је мислио да иза Влајчићевог имена стоји група зналаца за различите области. Међутим, када га је упознао, а Влаја му поверио уређивање недељне музичке стране у „Политици”, препознао је у њему представника часног новинарства.
Никада га нећемо заборавити.
Random autor