Ružica Sokić, dramska umetnica originalnog glumačkog dara, preminula je juče u Beogradu, u 79 godini, ostavivši za sobom izuzetno bogato umetničko delo. Rođena u Beogradu u porodici Petra Sokića, trgovca i suvlasnika predratnog lista „Pravda”, darovita Ružica još kao devojčica učestvuje u Dečjoj radio-dramskoj grupi Radio Beograd. Filmsku karijeru je započela davne 1957. godine u filmu „Doktor”, a godinu dana kasnije diplomirala je glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Prve pozorišne uloge ostvarila je kao članica Savremenog pozorišta, ubrzo (1961. godine) prelazi u Atelje 212 gde će brojnim ulogama potvrditi dar rođene glumice.
Svoju scensku iluziju Ružica Sokić nesebično je darivala publici kako na matičnoj sceni Ateljea 212, tako i u gotovo svim beogradskim pozorištima. Iza nje su mnogobrojne pozorišne uloge. Ružica Sokić ih je, sve podjednako volela. Prisetimo se nekih: Hani u predstavi „Ko se boji Virdžinije Vulf”, Glorija komadu „Tigar”, Mileva u ostvarenju „Krmeći kas”, to jest Gospava u delu „Čudo u Šarganu”, i mnoge, mnoge druge.
„Gluma je moj spas. Imala sam teško detinjstvo i bekstvo iz realnog života me je spasilo. Loše sam se osećala. Bila depresivna, očajna, tužna, melanholična. Uvek sam bila uplašena. Strah je neumitni pratilac mog života, ali ima u njemu i nečeg dobrog. On me, ponekad, tera da napregnem svu snagu, maštu i da se ne predam, da se borim i da izdržim do kraja. Svest o nesavršenosti je, u stvari, moja pokretačka snaga. Mislim da sam dovoljno propatila da bih stekla pravo da kažem da se bavim umetnošću. Ja sam obična žena, ni po čemu se likom ne izdvajam od činovnice, profesorke, doktorke, novinarke... Nisam glamurozna glumica...”, zapisala je Ružica Sokić u svojoj knjizi „Strast za letenjem”, koju su udruženim snagama 2010. godine objavili izdavačka kuća „Laguna” i Atelje 212.
Tokom bogate i duge karijere Ružica Sokić je glumila u oko 40 filmova. Za ulogu Jelene u filmu Jovana Živanovića „Gorki deo reke” već na početku karijere, 1965. godine nagrađena je Srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveće uspehe ostvarila je glavnim ulogama: pevačice Duške u filmu „Kad budem mrtav i beo” Živojina Pavlovića (1967) i prostodušne uličarke u filmu „Žuta” Gordana Mihića, u režiji Vladimira Tadeja (1973), za koju je u Puli nagrađena „Zlatnom arenom”. Tu su i filmovi: „Zona Zamfirova”, „Tamna je noć”, „Pun mesec nad Beogradom”, „Tango argentino”... Zapažen je i njen angažman na televiziji.
Za svoje umetničke kreacije Ružica Sokić je nagrađena najznačajnijim priznanjima za glumu. U njenoj bogatoj riznici već odavno stoje dve Sterijine nagrade za glumu (1966, 1976), dve „Zlatne arene” u Puli (1971, 1976), „Ćuran” na Danima komedije u Jagodini (1974), „Kristalna prizma” Akademije filmske umetnosti i nauke (1994), kao i njoj posebno draga nagrada „Dobričinog prstena”za životno delo.
Neponovljiva Ružica Sokić često je navraćala u „Politiku”. I tada je znala da se priseti svoga kolege Ljube Tadića, čije reči je volela da citira: „Kad god sam doživeo debakl u ljubavi, napravio sam dobru, veliku ulogu.” Slično je razmišlja i Ružica Sokić.
– Iz patnje se rađa umetnost, iz sreće retko. Uvek sam imala distancu prema sreći i nesreći, ali verujem u to što je Ljuba rekao: muka, patnja, tuga, bol. To je smisao umetnosti. Ne mogu da se smatram neuspešnom ženom. Celog života sam u glumi, nisu me oterali iako nisam pripadala nijednom klanu. Srećna sam, jer sam celog života radila ono što volim, a moj uspeh je moje trajanje. Moj život je škola za mlade, jer sam imala mnogo padova. Pad je metafora moga života. Ipak, ako čovek zna šta želi, on će to ostvariti bez obzira na sve. Veličina uspeha zavisi od cene kojom je platimo – tvrdila je svojevremeno za „Politiku” Ružica Sokić.
Sa posebnim emocijama Ružica Sokić sećala se svoje majke, prvih ljubavi, druženja sa Ričardom Bartonom i Elizabetom Tejlor tokom snimanja filma „Sutjeska”, hrabrosti i odvažnosti Mire Trailović, prefinjenosti Radeta Markovića, ljubavnih uspona i padova Vuka Vuča, lepote i talenta Branka Pleše, glumačke virtuoznosti Miloša Žutića, Petra Kralja... Mnogobrojnih predstava, proba, druženja, putovanja.
Povodom smrti Ružice Sokić telegrame saučešća njenoj porodici uputili su, pored ostalih, Tomislav Nikolić, predsednik Srbije i predsednik Vlade Republike Srbije, Ivica Dačić.
Ljubiša Samardžić: Eh, što ti je čovek! Kada se najmanje nadaš, stigne kobna vest da nas je napustila cenjena koleginica Ružica Sokić. Kad god smo sarađivali, nažalost ne mnogo, bilo to u „Vrućem vetru” ili „Savamali”, nosila je raskošan glumački dar i šarm. Čak i u slučajnim susretima u foajeu pozorišta, na ulici, bila je posebna.
Nosila je karakterističan osmeh, ljubaznost, vidno poštovanje i nesporan raskošan dar. Svojim delom, odbranila je epitet glumice koja zrači na svim prostorima velike Jugoslavije.
Radoslav Zelenović: Ružica je za mene bila rođena glumica. Kinematografija, pozorište i televizija izgubili su mnogo njenim dolaskom. Podjednako se snalazila u svim filmskim žanrovima. Ponajviše ćemo je pamtiti po stilu komike. Pre svih, mislim na ulogu u „Žutoj”, u kojoj je komično bilo dominantno. S druge strane, igrala je i obične ljude, poput uloge majke u „Užičkoj republici”. Kroz takve uloge se saosećala sa narodom i delila njihove nevolje. To je bio razlog njene velike popularnosti. Publika ju je volela i pamtila po takvim ulogama.
Boro Drašković: Ružica Sokić je glumica koja je svojoj profesiji posvetila čitav svoj život, doslovno. U predstavi „Dugo putovanje u noć” uverio sam se koliko je privlači prostranstvo pozornice, a koliko krupni plan na ekranu snimajući televizijsku dramu „Kuhinja”. Glumica za sve žanrove i medije! Ružica je igrala mnogo i bogato, ružičasto i sočno – za pet generacija gledalaca. Prihvatajući je bezrezervno i sa oduševljenjem, možda su, upravo gledaoci najizrazitije označili suštinu njene igre: bila je pravi narodski glumac.
Gorica Popović: Ružica Sokić je obeležila jedno vreme. Velika, sjajna komičarka sa sopstvenim izrazom, prava predstavnica ateljeovskog zvezdanog vremena.
Ljiljana Blagojević: Ružica Sokić je bila naš porodični prijatelj. Nijedan naša svečanost, slavlje nije prolazilo bez nje. Ružica je jedna od najvećih srpskih glumica, nešto što se danas jako retko sreće. Umela je da odigra fantastično nacionalni repertoar, podjednako dobro komedije, kao i drame. Znala je da uzdigne nacionalne pisce i bila neverovatan spoj iskustva i modernog izraza koji nisu imali ni mnogo mlađi glumci od nje.
Siniša Kovačević: Od Ružice Sokić sam mnogo naučio, kao što je posvećenost poslu, ljubav prema branši, struci. Do te mere je išla daleko da sam je smatrao monahinjom glume. Kao kada neko ode u manastir da bi se potpuno posvetio molitvi i tihovanju tako je ona ušla u pozorište da mu se potpuno posveti podređujući svoj lični i emocionalni život glumi. Ne znam da li je srpsko glumište imalo valjaniju glumci od nje godinama.
Borka G. Trebješanin
----------------------------------------
Komemoracija i sahrana Ružice Sokić 24. decembra
BEOGRAD – Komemoracija povodom smrti glumice Ružice Sokić biće održana u utorak, 24. decembra u 12 sati u Ateljeu 212, najavilo je danas to pozorište.
Na skupu sećanja na slavnu glumicu, koja je preminula juče u Beogradu u 79. godini, govoriće Siniša Ubović, Ivana Vujić, Renata Ulmanski, Žarko Jokanović, Gordan Mihić i Mira Banjac.
Sahrana će biti istog dana u 14 sati u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Ružica Sokić je rođena 1934. godine u Beogradu, gde je 1958. diplomirala glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost. Igrala je raznovrsan repertoar u pozorištu i snimila više od 180 filmova i TV serija.
Među njenim najpoznatijim ostvarenjima su „Bokseri idu u raj”, „Užička republika”, „Kad budem mrtav i beo”, „Žuta”, „Tesna koža”...
Objavila je knjigu sećanja „Strast za letenjem”.
Dobitnica je brojnih priznanja, među kojima nagrade Udruženja dramskih umetnika Srbije za životno delo „Dobričin prsten” 2011. godine.
Random autor