Ружица Сокић, драмска уметница оригиналног глумачког дара, преминула је јуче у Београду, у 79 години, оставивши за собом изузетно богато уметничко дело. Рођена у Београду у породици Петра Сокића, трговца и сувласника предратног листа „Правда”, даровита Ружица још као девојчица учествује у Дечјој радио-драмској групи Радио Београд. Филмску каријеру је започела давне 1957. године у филму „Доктор”, а годину дана касније дипломирала је глуму на Академији за позоришну уметност у Београду. Прве позоришне улоге остварила је као чланица Савременог позоришта, убрзо (1961. године) прелази у Атеље 212 где ће бројним улогама потврдити дар рођене глумице.
Своју сценску илузију Ружица Сокић несебично је даривала публици како на матичној сцени Атељеа 212, тако и у готово свим београдским позориштима. Иза ње су многобројне позоришне улоге. Ружица Сокић их је, све подједнако волела. Присетимо се неких: Хани у представи „Ко се боји Вирџиније Вулф”, Глорија комаду „Тигар”, Милева у остварењу „Крмећи кас”, то јест Госпава у делу „Чудо у Шаргану”, и многе, многе друге.
„Глума је мој спас. Имала сам тешко детињство и бекство из реалног живота ме је спасило. Лоше сам се осећала. Била депресивна, очајна, тужна, меланхолична. Увек сам била уплашена. Страх је неумитни пратилац мог живота, али има у њему и нечег доброг. Он ме, понекад, тера да напрегнем сву снагу, машту и да се не предам, да се борим и да издржим до краја. Свест о несавршености је, у ствари, моја покретачка снага. Мислим да сам довољно пропатила да бих стекла право да кажем да се бавим уметношћу. Ја сам обична жена, ни по чему се ликом не издвајам од чиновнице, професорке, докторке, новинарке... Нисам гламурозна глумица...”, записала је Ружица Сокић у својој књизи „Страст за летењем”, коју су удруженим снагама 2010. године објавили издавачка кућа „Лагуна” и Атеље 212.
Током богате и дуге каријере Ружица Сокић је глумила у око 40 филмова. За улогу Јелене у филму Јована Живановића „Горки део реке” већ на почетку каријере, 1965. године награђена је Сребрном ареном на фестивалу у Пули. Највеће успехе остварила је главним улогама: певачице Душке у филму „Кад будем мртав и бео” Живојина Павловића (1967) и простодушне уличарке у филму „Жута” Гордана Михића, у режији Владимира Тадеја (1973), за коју је у Пули награђена „Златном ареном”. Ту су и филмови: „Зона Замфирова”, „Тамна је ноћ”, „Пун месец над Београдом”, „Танго аргентино”... Запажен је и њен ангажман на телевизији.
За своје уметничке креације Ружица Сокић је награђена најзначајнијим признањима за глуму. У њеној богатој ризници већ одавно стоје две Стеријине награде за глуму (1966, 1976), две „Златне арене” у Пули (1971, 1976), „Ћуран” на Данима комедије у Јагодини (1974), „Кристална призма” Академије филмске уметности и науке (1994), као и њој посебно драга награда „Добричиног прстена”за животно дело.
Непоновљива Ружица Сокић често је навраћала у „Политику”. И тада је знала да се присети свога колеге Љубе Тадића, чије речи је волела да цитира: „Кад год сам доживео дебакл у љубави, направио сам добру, велику улогу.” Слично је размишља и Ружица Сокић.
– Из патње се рађа уметност, из среће ретко. Увек сам имала дистанцу према срећи и несрећи, али верујем у то што је Љуба рекао: мука, патња, туга, бол. То је смисао уметности. Не могу да се сматрам неуспешном женом. Целог живота сам у глуми, нису ме отерали иако нисам припадала ниједном клану. Срећна сам, јер сам целог живота радила оно што волим, а мој успех је моје трајање. Мој живот је школа за младе, јер сам имала много падова. Пад је метафора мога живота. Ипак, ако човек зна шта жели, он ће то остварити без обзира на све. Величина успеха зависи од цене којом је платимо – тврдила је својевремено за „Политику” Ружица Сокић.
Са посебним емоцијама Ружица Сокић сећала се своје мајке, првих љубави, дружења са Ричардом Бартоном и Елизабетом Тејлор током снимања филма „Сутјеска”, храбрости и одважности Мире Траиловић, префињености Радета Марковића, љубавних успона и падова Вука Вуча, лепоте и талента Бранка Плеше, глумачке виртуозности Милоша Жутића, Петра Краља... Многобројних представа, проба, дружења, путовања.
Поводом смрти Ружице Сокић телеграме саучешћа њеној породици упутили су, поред осталих, Томислав Николић, председник Србије и председник Владе Републике Србије, Ивица Дачић.
Љубиша Самарџић: Ех, што ти је човек! Када се најмање надаш, стигне кобна вест да нас је напустила цењена колегиница Ружица Сокић. Кад год смо сарађивали, нажалост не много, било то у „Врућем ветру” или „Савамали”, носила је раскошан глумачки дар и шарм. Чак и у случајним сусретима у фоајеу позоришта, на улици, била је посебна.
Носила је карактеристичан осмех, љубазност, видно поштовање и неспоран раскошан дар. Својим делом, одбранила је епитет глумице која зрачи на свим просторима велике Југославије.
Радослав Зеленовић: Ружица је за мене била рођена глумица. Кинематографија, позориште и телевизија изгубили су много њеним доласком. Подједнако се сналазила у свим филмским жанровима. Понајвише ћемо је памтити по стилу комике. Пре свих, мислим на улогу у „Жутој”, у којој је комично било доминантно. С друге стране, играла је и обичне људе, попут улоге мајке у „Ужичкој републици”. Кроз такве улоге се саосећала са народом и делила њихове невоље. То је био разлог њене велике популарности. Публика ју је волела и памтила по таквим улогама.
Боро Драшковић: Ружица Сокић је глумица која је својој професији посветила читав свој живот, дословно. У представи „Дуго путовање у ноћ” уверио сам се колико је привлачи пространство позорнице, а колико крупни план на екрану снимајући телевизијску драму „Кухиња”. Глумица за све жанрове и медије! Ружица је играла много и богато, ружичасто и сочно – за пет генерација гледалаца. Прихватајући је безрезервно и са одушевљењем, можда су, управо гледаоци најизразитије означили суштину њене игре: била је прави народски глумац.
Горица Поповић: Ружица Сокић је обележила једно време. Велика, сјајна комичарка са сопственим изразом, права представница атељеовског звезданог времена.
Љиљана Благојевић: Ружица Сокић је била наш породични пријатељ. Ниједан наша свечаност, славље није пролазило без ње. Ружица је једна од највећих српских глумица, нешто што се данас јако ретко среће. Умела је да одигра фантастично национални репертоар, подједнако добро комедије, као и драме. Знала је да уздигне националне писце и била невероватан спој искуства и модерног израза који нису имали ни много млађи глумци од ње.
Синиша Ковачевић: Од Ружице Сокић сам много научио, као што је посвећеност послу, љубав према бранши, струци. До те мере је ишла далеко да сам је сматрао монахињом глуме. Као када неко оде у манастир да би се потпуно посветио молитви и тиховању тако је она ушла у позориште да му се потпуно посвети подређујући свој лични и емоционални живот глуми. Не знам да ли је српско глумиште имало ваљанију глумци од ње годинама.
Борка Г. Требјешанин
----------------------------------------
Комеморација и сахрана Ружице Сокић 24. децембра
БЕОГРАД – Комеморација поводом смрти глумице Ружице Сокић биће одржана у уторак, 24. децембра у 12 сати у Атељеу 212, најавило је данас то позориште.
На скупу сећања на славну глумицу, која је преминула јуче у Београду у 79. години, говориће Синиша Убовић, Ивана Вујић, Рената Улмански, Жарко Јокановић, Гордан Михић и Мира Бањац.
Сахрана ће бити истог дана у 14 сати у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Ружица Сокић је рођена 1934. године у Београду, где је 1958. дипломирала глуму на Академији за позоришну уметност. Играла је разноврсан репертоар у позоришту и снимила више од 180 филмова и ТВ серија.
Међу њеним најпознатијим остварењима су „Боксери иду у рај”, „Ужичка република”, „Кад будем мртав и бео”, „Жута”, „Тесна кожа”...
Објавила је књигу сећања „Страст за летењем”.
Добитница је бројних признања, међу којима награде Удружења драмских уметника Србије за животно дело „Добричин прстен” 2011. године.
Random autor