Nema više Dejana Brđovića. Preminuo je iznenada u Beogradu. Gotovo na nogama. Junački. Junački kakav je bio i u odbojci i u životu.
Bio je kapiten one reprezentacije koja se ni iz čega vratila u svet i – pokorila ga. Predvodio ju je u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1995. Predvodio je junake. Cela ta odbojkaška „plava četa“ je bila sastavljena od junaka, a on je tim junacima bio vođa.
Davao je primer i na igralištu i van njega. Iz Grčke, gde je tada igrao, dolazio je svojim kolima, direktno s utakmice u tamošnjem takmičenju, u Beograd vozeći ostale članove naše reprezentativce koji su takođe bili u grčkim klubovima. Izostanak bi bio opravdan, ali on nije hteo opravdanje. Hteo je da stigne na vreme, da pobedi sve prepreke.
I ta generacija je pobeđivala sve prepreke. U Atini 1995. neočekivano je osvojila bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu. Naredne godine je načinila još veće iznenađenje. Bila je treća na Olimpijskim igrama u Atlanti.
U taj pohod je krenula sa svojim kapitenom, a završila ga bez njega. U toku olimpijskog turnira Dejan Brđović je dobio najtužniju vest – ostao je bez deteta.
Preboleo je taj najteži udarac. Dobio je sina (Aleksa je stigao i do reprezentacije) i kćerku.
Bio je veliki igrač. Svestran. Neustrašiv. Danas u svetu nema takvih odbojkaš koji, što se kaže, sami igraju protiv celog protivničkog tima.
Počeo je u Žiči, gde je i rođen 21. februara 1966. Prešao je u Ribnicu, a onda u Zvezdu. Ali, iz Kraljeva nisu hteli da ga puste. I nastao je „slučaj Brđović“.
Zasedao je ondašnji Odbojkaški savez Jugoslavije i zasedao i nikako da presudi. A igrač koji ne igra – propada. I Crvena zvezda ga je stavila u tim, iako je znala da zbog toga može da izvuče deblji kraj. I izvukla ga je – prebačena je u Drugu ligu.
A Brđović je postao reprezentativac. Igrao je za onu Jugoslaviju pri kraju njenog postojanja. Bila je to odlična ekipa, ali to nije potvrdila i medaljom.
Dejan Brđović je toliko voleo odbojku da nije birao mesto u njoj. Trenirao je i odbojkaše i odbojkašice, radio u velikim klubovima (s Novarom je 2008. bio treći u Ligi šampiona), a i osnivao odbojkaške kampove za decu i nove klubove (Smeč 5 u Kragujevcu), radio i kod nas (u Radničkom je bio i igrač i trener, u Ribnici sportski direktor) i u inostranstvu (trenirao, između ostalih, i Rabitu iz Bakua)...
I nikada nije odustajao od onoga što je mislio da je najbolje. Ostajao je uporan čak i kad je znao da će da plati ceh zbog toga. I verovatno je stigla naplata organizam više nije mogao da izdrži.
Random autor