Нема више Дејана Брђовића. Преминуо је изненада у Београду. Готово на ногама. Јуначки. Јуначки какав је био и у одбојци и у животу.
Био је капитен оне репрезентације која се ни из чега вратила у свет и – покорила га. Предводио ју је у квалификацијама за Европско првенство 1995. Предводио је јунаке. Цела та одбојкашка „плава чета“ је била састављена од јунака, а он је тим јунацима био вођа.
Давао је пример и на игралишту и ван њега. Из Грчке, где је тада играо, долазио је својим колима, директно с утакмице у тамошњем такмичењу, у Београд возећи остале чланове наше репрезентативце који су такође били у грчким клубовима. Изостанак би био оправдан, али он није хтео оправдање. Хтео је да стигне на време, да победи све препреке.
И та генерација је побеђивала све препреке. У Атини 1995. неочекивано је освојила бронзану медаљу на Европском првенству. Наредне године је начинила још веће изненађење. Била је трећа на Олимпијским играма у Атланти.
У тај поход је кренула са својим капитеном, а завршила га без њега. У току олимпијског турнира Дејан Брђовић је добио најтужнију вест – остао је без детета.
Преболео је тај најтежи ударац. Добио је сина (Алекса је стигао и до репрезентације) и кћерку.
Био је велики играч. Свестран. Неустрашив. Данас у свету нема таквих одбојкаш који, што се каже, сами играју против целог противничког тима.
Почео је у Жичи, где је и рођен 21. фебруара 1966. Прешао је у Рибницу, а онда у Звезду. Али, из Краљева нису хтели да га пусте. И настао је „случај Брђовић“.
Заседао је ондашњи Одбојкашки савез Југославије и заседао и никако да пресуди. А играч који не игра – пропада. И Црвена звезда га је ставила у тим, иако је знала да због тога може да извуче дебљи крај. И извукла га је – пребачена је у Другу лигу.
А Брђовић је постао репрезентативац. Играо је за ону Југославију при крају њеног постојања. Била је то одлична екипа, али то није потврдила и медаљом.
Дејан Брђовић је толико волео одбојку да није бирао место у њој. Тренирао је и одбојкаше и одбојкашице, радио у великим клубовима (с Новаром је 2008. био трећи у Лиги шампиона), а и оснивао одбојкашке кампове за децу и нове клубове (Смеч 5 у Крагујевцу), радио и код нас (у Радничком је био и играч и тренер, у Рибници спортски директор) и у иностранству (тренирао, између осталих, и Рабиту из Бакуа)...
И никада није одустајао од онога што је мислио да је најбоље. Остајао је упоран чак и кад је знао да ће да плати цех због тога. И вероватно је стигла наплата организам више није могао да издржи.
Random autor