Prošle noći, posle kraće bolesti, u Beogradu je preminuo naš poznati vajar Ostoja Balkanski (1937). Vreme i mesto sahrane, biće naknadno saopšteni.
Pola veka radio je i stvarao u našem glavnom gradu, u skromnom ateljeu na Novom Beogradu. Nudio je veoma zanimljive ideje, poklanjao svoje radove, ali često nije nailazio na razumevanje sredine.
Fakultet primenjenih umetnosti (vajarstvo) završio je u Beogradu 1964. Autor je monografija: „Vuk i njegovi savremenici”, „Obnovitelji Srbije”, „Atelje ceo svet”, „Dar rodu”, „Zemljanici”, „Lica sveta”, „Otadžbini”...
Portretisao je mnoge šefove nesvrstanih zemalja: Haila Selasija, Nehrua, Makariosa, Suharta, Indiru Gandi, kralja Huseina, Sengora, Kastra, Bumedijena, Mugabea, Gadafija...
Autor je spomen-obeležja nesvrstanosti na Brionima i deset reljefa u Galeriji nesvrstanih u Podgorici. Izlagao je u Beogradu, Šapcu, Nišu, Orašcu...
Istorijskom muzeju Srbije, povodom dva veka od Prvog srpskog ustanka, poklonio je 69 reljefa-portreta vojvoda iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Autor je oko 250 reljefa-portreta znamenitih Srba, od Nemanje do današnjih dana. U Muzeju Prvog srpskog ustanka u Orašcu, u stalnoj postavci, nalazi se deset njegovih reljefa-portreta najznamenitijih ustanika. Uradio je i čitav niz portreta značajnih književnika: Sime Matavulja, Jovana Skerlića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Isidore Sekulić, Branka Ćopića, Alekse Šantića, Petra Kočića, Jovana Dučića...
Osnovnoj školi „Sveti Sava”, u rodnom selu Lipnički Šor, poklonio je 24 reljefa Vuka Karadžića i njegovih savremenika. Bio je spreman da zavičaju, bez ikakve nadoknade, pokloni svih dvesta portreta znamenitih Srba, od Nemanje do danas, pod samo jednim uslovom: da se obezbedi prostor za galeriju „Velikani Srbije”, u kojoj bi bila smeštena njegova kolekcija. Galerija bi, naravno, bila otvorena i za druge umetnike, koji bi radili portrete znamenitih Srba. Svoju vrednu kolekciju ponudio je i glavnom gradu, ali opet konačnog dogovora nije bilo. Predlagao je da se negde u Beogradu, recimo na Avali, izgradi „srpski Olimp”, sa portretima i biografijama naših velikana, i da to bude „galerija koja raste”, koju će posle njega dopunjavati drugi umetnici sa svojim portretima znamenitih Srba.
Predlagao je, još pre petnaestak godina, da se Tršić proglasi – Kneževinom pismenosti. U opštini Loznica nisu imali sluha za ideje svog zemljaka. U znak protesta, poznati vajar je svojevremeno u Tršiću zakopao deset portreta Vuka Stefanovića Karadžića, izlivenih u bronzi, i „zavetno slovo”, u kojem objašnjava razloge svog protesta. Dragocena zbirka je i dalje pod zemljom.
Predlagao je Balkanski i da se na početku beogradskih ulica postave granitne ploče sa bareljefima ličnosti čije ime ulica nosi. Bio je spreman da pokloni barem pedeset portreta. Gradski oci su ideju ukrali, ponegde postavljaju portrete drugih autora, Balkanskog nisu zvali. Predlagao je i osnivanje galerije srpskih prijatelja, u kojima bi se našli Arčibald Rajs, Nikolaj Nikolajevič Rajevski, general Šturm, nemački vojnik Šulc... Bio je spreman da uradi i pokloni dvadeset portreta. I ova ideja je ostala bez odjeka.
U njegovom ateljeu ostale su desetine bareljefa srpskih velikana u gipsu. Hoće li neko u Beogradu, u Srbiji, imati sluha da se ovo kulturno blago sačuva?
Otišao je veliki umetnik, tih i skroman čovek, koji za života nije dobio ono što mu je pripadalo.
Zoran Radisavljević
Random autor