Прошле ноћи, после краће болести, у Београду је преминуо наш познати вајар Остоја Балкански (1937). Време и место сахране, биће накнадно саопштени.
Пола века радио је и стварао у нашем главном граду, у скромном атељеу на Новом Београду. Нудио је веома занимљиве идеје, поклањао своје радове, али често није наилазио на разумевање средине.
Факултет примењених уметности (вајарство) завршио је у Београду 1964. Аутор је монографија: „Вук и његови савременици”, „Обновитељи Србије”, „Атеље цео свет”, „Дар роду”, „Земљаници”, „Лица света”, „Отаџбини”...
Портретисао је многе шефове несврстаних земаља: Хаила Селасија, Нехруа, Макариоса, Сухарта, Индиру Ганди, краља Хусеина, Сенгора, Кастра, Бумедијена, Мугабеа, Гадафија...
Аутор је спомен-обележја несврстаности на Брионима и десет рељефа у Галерији несврстаних у Подгорици. Излагао је у Београду, Шапцу, Нишу, Орашцу...
Историјском музеју Србије, поводом два века од Првог српског устанка, поклонио је 69 рељефа-портрета војвода из Првог и Другог српског устанка. Аутор је око 250 рељефа-портрета знаменитих Срба, од Немање до данашњих дана. У Музеју Првог српског устанка у Орашцу, у сталној поставци, налази се десет његових рељефа-портрета најзнаменитијих устаника. Урадио је и читав низ портрета значајних књижевника: Симе Матавуља, Јована Скерлића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Бранка Ћопића, Алексе Шантића, Петра Кочића, Јована Дучића...
Основној школи „Свети Сава”, у родном селу Липнички Шор, поклонио је 24 рељефа Вука Караџића и његових савременика. Био је спреман да завичају, без икакве надокнаде, поклони свих двеста портрета знаменитих Срба, од Немање до данас, под само једним условом: да се обезбеди простор за галерију „Великани Србије”, у којој би била смештена његова колекција. Галерија би, наравно, била отворена и за друге уметнике, који би радили портрете знаменитих Срба. Своју вредну колекцију понудио је и главном граду, али опет коначног договора није било. Предлагао је да се негде у Београду, рецимо на Авали, изгради „српски Олимп”, са портретима и биографијама наших великана, и да то буде „галерија која расте”, коју ће после њега допуњавати други уметници са својим портретима знаменитих Срба.
Предлагао је, још пре петнаестак година, да се Тршић прогласи – Кнежевином писмености. У општини Лозница нису имали слуха за идеје свог земљака. У знак протеста, познати вајар је својевремено у Тршићу закопао десет портрета Вука Стефановића Караџића, изливених у бронзи, и „заветно слово”, у којем објашњава разлоге свог протеста. Драгоцена збирка је и даље под земљом.
Предлагао је Балкански и да се на почетку београдских улица поставе гранитне плоче са барељефима личности чије име улица носи. Био је спреман да поклони барем педесет портрета. Градски оци су идеју украли, понегде постављају портрете других аутора, Балканског нису звали. Предлагао је и оснивање галерије српских пријатеља, у којима би се нашли Арчибалд Рајс, Николај Николајевич Рајевски, генерал Штурм, немачки војник Шулц... Био је спреман да уради и поклони двадесет портрета. И ова идеја је остала без одјека.
У његовом атељеу остале су десетине барељефа српских великана у гипсу. Хоће ли неко у Београду, у Србији, имати слуха да се ово културно благо сачува?
Отишао је велики уметник, тих и скроман човек, који за живота није добио оно што му је припадало.
Зоран Радисављевић
Random autor