Tužna vest o smrti Predraga Živkovića Tozovca podstakla me da sa čitaocima „Politike” podelim svoje sećanje koje govori o tome kakav je čovek bio ovaj naš umetnik.
Davne 1970. godine, kad je tek započinjao svoju veličanstvenu karijeru, zatekao sam se sa svojim društvom u restoranu „Stara sloboda” u Pančevu u kasnim večernjim satima. Oko ponoći ulazi Tozovac noseći harmoniku na ramenu i u hodu, idući ka podijumu za orkestar, kaže: „Ko je ušao – ušao je. Ko nije, i ne treba da uđe. Zatvaraj vrata!”
Sa društvom sam sedeo u samom uglu restorana. A onda je počeo tzv. Tozovčev šou. Pevao je i svirao satima. Svi su naručivali muziku i pesme, pa i ja. Vreme je brzo prolazilo, ali ja ne dočekah „svoju” pesmu. Tozovac je, naime, napustio restoran oko tri ujutru, valjda je negde žurio.
Prošla su dva-tri meseca pre nego što sam, posle te večeri, ponovo svratio u taj restoran. Ponovo sam sedeo s istim društvom, na istom mestu, u samom uglu. Oko ponoći – ponovo ulazi Tozovac noseći harmoniku i sve se ponavlja kao i prošli put, kada sam ga prvi put video. Zapričao sam se s društvom, a onda, iznenada, čuo Tozovca kako kaže: „Za druga u ćošku s crvenom kravatom i njegovo cenjeno društvo sledi pesma...” Razvukao je svoju harmoniku uz poznat šeretski osmeh, poklonio se i otpevao mi onu davno naručenu, a neotpevanu pesmu. Nije me zaboravio, iako je prošlo dosta vremena, a ja sam ostao zatečen i prijatno iznenađen tim gestom.
Inž. Živojin Đukić,
Pančevo
Random autor