Тужна вест о смрти Предрага Живковића Тозовца подстакла ме да са читаоцима „Политике” поделим своје сећање које говори о томе какав је човек био овај наш уметник.
Давне 1970. године, кад је тек започињао своју величанствену каријеру, затекао сам се са својим друштвом у ресторану „Стара слобода” у Панчеву у касним вечерњим сатима. Око поноћи улази Тозовац носећи хармонику на рамену и у ходу, идући ка подијуму за оркестар, каже: „Ко је ушао – ушао је. Ко није, и не треба да уђе. Затварај врата!”
Са друштвом сам седео у самом углу ресторана. А онда је почео тзв. Тозовчев шоу. Певао је и свирао сатима. Сви су наручивали музику и песме, па и ја. Време је брзо пролазило, али ја не дочеках „своју” песму. Тозовац је, наиме, напустио ресторан око три ујутру, ваљда је негде журио.
Прошла су два-три месеца пре него што сам, после те вечери, поново свратио у тај ресторан. Поново сам седео с истим друштвом, на истом месту, у самом углу. Око поноћи – поново улази Тозовац носећи хармонику и све се понавља као и прошли пут, када сам га први пут видео. Запричао сам се с друштвом, а онда, изненада, чуо Тозовца како каже: „За друга у ћошку с црвеном краватом и његово цењено друштво следи песма...” Развукао је своју хармонику уз познат шеретски осмех, поклонио се и отпевао ми ону давно наручену, а неотпевану песму. Није ме заборавио, иако је прошло доста времена, а ја сам остао затечен и пријатно изненађен тим гестом.
Инж. Живојин Ђукић,
Панчево
Random autor