Ne znam kako bih mogao u par rečenica opisati čoveka kakav je bio Vlastimir Vlasta Velisavljević. Jer on je čovek za roman! Samo ono malo što znam o njemu i ono malo što sam imao sreće da proživim sa njim je toliko mnogo. Samo priče o tome kako je Nušić došao na probu, kako je preživeo Goli otok, kako ga nervira London jer nema niti jednog trabanta na ulici, kako imamo tajni plan da on sam igra monodramu „Vaginalnih monologa”…
Ne znam da li sam ikad upoznao čoveka koji je bio toliko blagorodan kao Vlasta. Nikad, ali nikad, nisam osetio ni mržnju, ni gnev, niti najmanju ružnu misao. On je bio čisto sunce od čoveka. I o užasima Golog otoka govorio je sa nekom samo njemu svojstvenom blagošću. Uvek nasmejan, uvek dobre volje. Bio je nasmejan čak i kad ga je bolela glava. Nikad mu ništa nije bilo teško, ništa što je na bilo koji način povezano sa predstavom.
Kad sam prvi put radio sa njim 2000. godine u Ateljeu 212, Vlasta je već bio dosta star. Posle toga smo radili još nekoliko puta zajedno, uključujući našu poslednju predstavu Šekspirovog „Hamleta”. Na početku predstave on je sedeo ispred zavese Jugosloveskog dramskog pozorišta. Svi glumci iz predstave su dolazili na proscenijum i poklonili bi se velikom učitelju. Onda bi im se učinilo kao da on spava. Pošli bi da provere i on bi se naglo probudio. Kakav zezator! Posle toga bi im izgovorio Hamletov monolog o glumi. Činilo nam se logičnim ako bilo ko treba i ima pravo da nam kaže kako da glumimo da je to on. Radio je to na svoj poseban način. Kasnije se pojavio u sceni u kojoj Hamletu dolaze glumci. Umesto glumaca našem Hamletu došao je Vlasta. Nosio je neku kesu iz supermarketa u kojoj je imao papirnu krunu koju je dao Hamletu. Kao neki ritual: Ja sam bio kralj glume, evo sad te krunišem i predajem ti tron.
Hvala mu za toplinu i smeh i za blagost koju nikad nisam sreo u životu. I za sve zafrkancije u kojima je tako uživao… Bio je kao neki lav koji sedi ispod drveta i kao drema. Oko njega se skupljamo svi mi (recimo radoznali majmuni) i kao se nešto šalimo na njegov račun ili pričamo naglas, jer znamo da lav spava ili da ne čuje dobro. A lav se samo smeje i misli: „Samo nek se majmuni raduju, meni ne smeta da misle da ja spavam.”
Otišao je čovek koji je bio trezor priča i događaja, čovek riznica u čijem srcu su bile skrivene velike tajne najlepše profesije ovog sveta – glumačke. Neka putuje sa osmehom na licu!
Aleksandar Popovski